Лепа вест стигла је ових дана из Финске. Александра Радовановић из Београда добила је прву награду на Међународном такмичењу у свирању на харфи. Иако Александри тек осамнаеста, иза ње је поприлично година свирања, али и значајан број награда са домаћих и иностраних такмичења. Како на харфи, тако и на клавиру.
Но, не би било у реду да се одмах све каже о надареној и већ успешној Александри. Нестрпљиво, поред стола где се води разговор, седе и две млађе сестре. Подједнако успешне као и Александра, имајући у виду, наравно, њихове године и живота и свирања. Тијана је напунила четрнаест, а њени инструменти су виолина и клавир, док најмлађа, једанаестогодишња Дуња свира клавир и харфу.
Е, сад, може редом.
Недеља је, једини дан у седмици када петочлана породица Радовановић проводи цео дан заједно. Од понедељка до суботе свако је на некој обавези и задужењу. Родитељи су на послу, три девојчице у школи. Плус ваншколске активности. Окупе се тек увече, а у најбољем случају у касним поподневним сатима.
Радовановићи живе у београдском приградском насељу Бели Поток. У приземљу дома део дневног боравка заузео је клавир. То је заједнички садржалац сестара, јер га свирају све три. Распоред су саме направиле, али знају и да у касним сатима ударе по диркама. Срећом живе у кући, па нема страха од нарушавања кућног реда. На спрату, у Александриној соби, поприлично простора заузела је харфа. Инструмент стоји насред просторије и већ на први поглед тражи неку врсту поштовања. Направљен је попут уметничког дела. Дуборези, апликације… И ту започиње ова прича.
– Завршила сам ОШ „Васа Чарапић“ овде у Белом Потоку, а паралелно, од седме године, похађала сам Музичку школу „Мокрањац“, одсек клавир у класи професорке Јелене Стојиљковић Вранић – прича Александра. – У њеној класи сам завршила и средњу школу за клавир. Од девете године, у класи професорке Дијане Сретеновић почела сам да свирам харфу.
Шест година је имала када је заволела харфу. Тако малој пажњу јој је привукао концерт Бечке филхармоније и љубав је рођена. Иако је то била истинска љубав, на њену реализацију је морала да сачека безмало три године. Није имала инструмент, ни услова да га купи, па је, када би завршила у школи са свирањем клавира, дечје радознало стајала испред учионице где су полазници свирали харфу. Да је види и чује јој звук. За њу малу некако омамљујући.
– Данас је харфа дефинитивно мој инструмент – признаје. – Боље свирам харфу од клавира, више ми лежи, а и у плану ми је и харфа на Музичкој академију овде у Београду, где намеравам да се упишем.
После уводног дела дошао је на ред мини концерт за госта. Пребира Александра нежно по жицама, види се да то није ни посао ни обавеза, већ љубав. Као да постоји нека тајна веза између ње и инструмента. Харфа је слуша и награђује чудесним звуком.
Пише О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању