Од деведесетих година прошлог века је најраспрострањенија идеја да међународна заједница можда улази у „Доба Азије“. Но, уколико се узме у обзир дуг период историје, повратак Кине и Индије у средиште светских послова није толико револуција колико рестаурација.
Током већег дела последњих две хиљаде година, велика кинеска и индијска царства била су средиште светске трговине и дом најразвијенијих цивилизација. Њихов растући утицај у савременом свету је корекција аномалије која је настала током осамнаестог века као резултат узастопних индустријских револуција на Западу и таласа колонијалних освајања одатле.
Створен је свет у којем економска и војна моћ драстично нису одговарали броју популације и појавила се запањујућа разлика у приходу по глави становника између Запада и „остатка света“. Од тада се узима здраво за готово овај неуобичајени несклад.
Уколико је економски успон Кине и Индије био велики преокрет у првој четвртини 21. века, у наредним деценијама човечанство чека још једна револуција: запањујући демографски преображај Африке, већ сада другог континента по броју становника.
За разлику од Азије, афрички континент је историјски карактерисала ниска густина насељености. Према расположивим подацима, популација Африке је око 1914. године бројала око 124 милиона људи, нешто више од седам процената светске популације. Претходних 200 година је трговина робљем пустошила Црни континент.
Ипак, контакти са Европљанима нису довели Африку до демографске катастрофе коју су проузроковали домородачком становништву у Америци. Афричко становништво је очврснуло захваљујући ефектима разорних болести, малих богиња, сифилиса и осталих. Наставило је да расте, мада полако, упркос одвођењу десетина милиона младих људи у ропство.
Тек је 20. век донео демографску револуцију у Африку. Укупно становништво на континенту, другом по пространству (око 30,3 милиона квадратних километара) на планети, сада има око 1,4 милијарде људи — преко десет пута више у року од само једног века — и још више ће расти у наредним деценијама.
Британски књижевник Едвард Пеис објашњава у својој недавној књизи “Младотрес” (“Јутквеик”) зашто би афричка демографија требало да буде важна за свет. Демографско предвиђање је незахвална ствар, но, мало је вероватно да афричко становништво неће достићи 2,2 или чак две и по милијарде људи до 2050. године То значи да ће Африка средином века вероватно чинити нешто мање од четвртине светске популације, што је преко три пута више од њеног удела 1914.
Очекује се да ће се само током 2040-их у Африци вероватно родити око 566 милиона деце. Отприлике средином овог века, број рођених у Африци премашиће број рођених у Азији, а Африканци ће чинити највећу популацију радно способних људи било где у свету.
Степен до којег ће млада Африка обликовати 21. столеће постаје очигледан када су становништва земаља рангирана према медијаном добу. Тренутно је медијана доб старења Јапанаца 48 година, но чак и с обзиром на њихову легендарну дуговечност, многи данашњи Јапанци неће живети до друге половине овог века. У Кини је просечна старост 38 година, у Индији 28, у Нигерији – 18. То значи да ће, уколико се не догоди катастрофа, значајан део данашње популације Нигерије доживети осму или девету деценију овог века.
Ниједан извештај о глобализацији 21. столећа не може бити потпун, ако не узима у обзир и не укључи афричке гласове и анализе овог континента, имајући у виду овај гигантски и преображујући процес раста који је једна од највећих људских драма наше ере. Но, као што и Пеис истиче, запањујућа је чињеница да је превише често Африка „одсутна… у глобалним разматрањима“.
Пише Борислав КОРКОДЕЛОВИЋ
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању