„Још боље“, рекох, јер пут обухвата један део којим желим поново проћи, а и један нови, који се наставља на мој пређашњи пут, жарко желим видети! Наиме, последњих година сам, истражујући порекло своје породице, склопила све коцкице и информације и сазнала да, колико се може досегнути у прошлост, моја лоза потиче из околине манастира Стара Павлица у Рашкој. Откриће места одакле су са Чарнојевићем дошли у Жупу (александровачку) поклопило се са многим чудесним догађајима – људи које први пут видим су ми говорили о Павлици, људи који су ме ангажовали за копирајтинг су, испоставило се, пореклом из жупског села као и мој отац, што више сам спомињала претке и молила им се, преузевши слављење славе иако сам женског пола, све више су ми се дешавали синхроницитети у вези са њима. Једном давно ми је једна особа рекла да мисли да сам рођена да отплатим све њихове дугове. Може бити. „Како“, питала сам се, али сам решење и нашла. Кроз једну нову причу (роман). Када сам то схватила, духовне везе са прецима су постале још јаче. Они који су уснули али и даље имају моју небеску крв, то јест ја имам њихову, као да пишу овај роман заједно са мном! Не пишем га ја!
– Свратићемо у Стару Павлицу? – питала сам А. – Наравно. – И у Студеницу и Градац? Сложио се, жели да их види. Срце ми је троструко заиграло. Видећу место одакле су моји преци са Арсенијем Чарнојевићем кренули ка северу, али ћу се вратити и на два мени духовно веома битна места – Студеницу и Градац, два стуба мог романа о Јелени Анжујској, „Краљица јоргована”! Наиме, Студеницу сам посетила много пре настанка тог романа и оставила је снажан утисак на мене.
– Фреска „Распеће” је довољна да човек постане верник – рекох А., сећајући се како је утицала на мене. У „Краљици јоргована” сам небеско бело духовно чудо овако описала:
„Студеница је исклесана суза, суза из грла, спокојна, самотна, мермерна, грлим је. Самотна је док не дођеш, док не пређеш праг, а ако се не бојиш кајања, она је твој дом. Мермер се лако претвара у ватру ако уђеш без снебивања. Није потребан топот, и први корак је довољан, храм Божијег срца увек чека.”
Сећала сам се, онда, свог пута ка манастиру Градац. Ушче, Брвеник, па пешке до манастира. Три дана сам провела те 2007. године у потрази за душом Јелене Анжујске. Надам се да сам је пронашла и да сада крепи читаоце. И, размишљам, како је дивотно што ћу то место опет видети, сада сасвим нова ја, са утисцима људи који су књигу читали, са љубављу која се умножила и причом која се проширила, са краљицом јоргована, живом у срцима свих који су прочитали… Јеленин Градац сам у роману описала овако:
„Градац је моје покајање, моје врело, мој спомен-камен. Обгрљен. Градац је моја чистота, моја тиха али свевидећа песма, мој мир, моја вечност.”
Пише Ана Атанасковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању