Београд ти је, прво: „ајмо на кафу“, а тај позив садржи и спонтаност и спремност и удри бригу на весеље и „хајде мало да оплетемо по осталима“ и лежерност, понекад превелику, али тако је како је. Стога је Београд савршена несавршеност, непоколебљиво уздизање баш ту где је, начокерен и инертно инатан.
Београд, то ти је бакица преко пута која ти поклони пуњене паприке од којих мирише цео ходник, непознати тип у кафани „Верона“ који ти каже да имаш бисерни осмех. Београд је жеља да загрлиш цео град, од Бежанијске косе преко Кошутњака до Звездаре и да, тако огрнут асфалтом и брдима, волиш цео свет.
Слушај град. Чућеш разговор у „Идеји“, на Лиону, где се лепо каже: „Што се љутиш? Знаш како кажу: Ко не пита, тај скита, молим лепо“. Или у пекари „Анђелко“, у Балканској: „Појео сам 870 гр бурека. Где нађе 870? Толико је било у тепсији“. Слушај, човече, и једи! Једи сласно! Живи страсно! Чућеш и разне лудорије, рецимо путника у трамвају број седам: „Не знам где ћу да сиђем, полудео сам“! Па даље, исто у трамвају, само у шестици, једног што виче возачу трамваја који избацује путнике у кривини: „Извините, је л’ ваша фирма нормална?“ Слушај даље. Рецимо, продавца на „Цветку“ који ми продаје везу коприва: „Немој да се оптерећавате никад. Бар код нас“. Ето ти оне лежерности коју сам ти споменула на почетку, јесам ли ти рекла? Добро, има и оваквих продаваца на „Цветку“, који се мало љутну па кажу: „Друго смо ми, друго су ови јазавци“! А ти крени Булеваром ка граду па код броја 217 уђи у Shop&Go радњу да поздравиш касирку која свим муштеријама каже: „Све најбоље!“ Или слушај београдске ђаке који ће ти савршено објаснити математику: „Све тежи нули, а није нула, на крају добијеш нулу, а није тако“. Ту ти је негде, можда, и формула за Београд који је начокерено (понављам ову реч јер ми се чини да баш добро описује овај град) замешатељство, врхунац бесмисла, бео кад хоће, чаробан и кад неће. На пример, девети је март, први дан без тешких јакни и чизама. Један тип на Зелењаку већ је само у мајици и бермудама, а новогодишња јелка је још увек у Кнезу. Овде не мораш да се трудиш да будеш луд.
Београд се родио кад и време. Кад те фасадом подсети колико си стар, одмах те и загрли те си опет млад. Као и он, и стар и млад одједном.
Београд није стерилан. Кад кренем да прелазим на црвено у Баба Вишњиној па се вратим, возач стане и пушта ме. Прође моментум еротике – доказ да наш главни град нема административни ум већ енергију која зна кад да прекрши правило. Београд зна да се умеша у ток живота јер је прича без краја. Може да се заустави, али никако да се заврши. Кад једном доживиш београдски уздах задовољства, увек ћеш пити из тог извора екстазе. То ти је тако од Улице Кулина Бана па наовамо. Знаш ти и без мене.
Пише Ана Атанасковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању