Француску глумицу Марион Котијар (46) упознали смо пре тачно петнаест година када је одиграла улогу свог живота. У музичкој драми „Живот у ружичастом“ оживела је лик легендарне шансоњерке Едит Пјаф. Та рола донела јој је и „Цезара“ и „Оскара“ и десетине других награда. После тога њена каријера се све време одигравала између Холивуда и Париза. У позоришту је готово две деценије играла Јованку Орлеанку. Удата је за глумца и редитеља Гијома Канеа са којим има двоје деце. Истовремено, Марион је заштитно лице компанија „Диор“, „Шанел“ и других. Срели смо је током Канског фестивала и на тераси крова хотела „Мериот“. Марион прича лагано, доста размишља, прилично је тиха и суздржана и током нашег полусатног дружења настао је овај разговор.
Прошле године сте на Канском фестивалу били са необичним, спектакуларним мјузиклом „Анет“, а овог пута представљате камерну драму: уживате у томе да се стално мењате и откривате нове светове?
– Изузетно ми је стало да се опробам у свим филмским формама, најсрећнија бих била уколико бих успела да прођем све у овом послу и то ме је водило још док сам узимала часове глуме. Мислим да сам ову професију изабрала највише зато што сам хтела да докучим ту фасцинантну, мистериозну животињу звану човек. То чиним упознавањем других култура. Имам утисак да све боље разумем овај свет и људе и можда ће ме то једног дана довести до тога да више никога не осуђујем и не посматрам према својим мерилима живота, да све предрасуде нестану. То би било идеално.
Редитељ филма „Брат и сестра“ Арно Деплешен је рекао да сте на чудан начин глумили у том делу: заиста сте изговарали све речи које стоје у сценарију, али на начин какав он није замишљао?
– Хтела сам да пробам нешто другачије, а у овом случају то је била моја жеља да немам никакве пробе за снимање. Волим што сваки редитељ има неки свој метод рада, али је већина оних са којима сам ја радила успевала да на снимању створи неки засебан живот, паралелан са оним ван студија. Арно није инсистирао да контролише све на снимању, али основа коју је поставио била је тако добра и чврста, да је са лакоћом допуштао да се у оквиру ње догоди немогуће. И њега је изненадио резултат: написана сцена би тек на снимању добила свој смисао и он се одушевљавао колико је то испадало другачије од замишљеног, и колико боље, наравно. Зато мислим да је на снимању филма потребно само следити основну причу и допустити да се догоди магија.
Пише Срђан Јокановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању