Експанзија жеље за улепшавањем и двоструко повећан број новоотворених козметичких салона у Србији, како је недавно објављено у медијима, неке је изненадило, а неке не. Драматично се повећао број салона за лепоту, порасло је интересовање за корекцију неправилности на лицу, за примену најновијих метода антиејџинга, што је у овако кризним временима за неверовати – ту мислимо на рат у Европи, огромну инфлацију, свакодневна поскупљења, социјалне мере које држава предузима да бисмо преживели. Др Драгана Стојићевића, хирурга и естетског лекара питали смо да нам прокоментарише ову појаву и пренесе своја искуства – у смислу, шта жене данас желе када дођу да ураде естетске корекције, које су методе најтраженије и када треба „закочити“ да не бисмо претерали са улапшавањем.
– Повећање жеље за улепшавањем и експанзија салона лепоте су појаве које се дешавају циклично, са нестабилностима и кризама у друштву. Има једна занимљива прича која је испричана на једној од наших радионица којој је пристуствовао познати грчки лекар, интернационални тренер који ради са јувидерм филерима. Пре неколико година, у време највеће економске кризе у Грчкој, када је новац авионима стизао у ову земљу и када је било немогуће подићи кеш са банкомата, питао сам га каква је ситуација у његовој земљи, мислећи управо на његов бизнис, будући да је власник једне од највећих клиника за лепоту. Одговорио ми је да је у почетку био веома забринут, али да је баш те године Грчка била прва по потрошњи хијалуронских филера и ботокса у Европи. Тренутно се у Украјини, веровали или не, троше приличне количине управо хијалуронских филера и ботокса, и у Русији такође. У Србији је законом регулисано да се овим процедурама, као и ласерским процедурама за улепшавање могу бавити само лекари у својим приватним ординацијама а критеријуми су веома строги. Ипак, неретко се илегално, у салонима за улепшавање раде овакве методе. Необјашњив је овај велики бум жеље за улепшавањем, али је такав тренд свуда у свету тренутно, и то можда не би требало да нас чуди јер човек ваљда у кризним временима има неку потребу да се мало осети боље кад је тешко.
По специјалности сте дечји хирург, радили сте на одељењу дечје и реконструктивне хирургије у Тиршовој, и годинама се бавили пластичном хирургијом, а пре тога били на специјализацији из опште хирургије. Имате много искуства у овој области а због дугогодишњег рада са децом, веома сте сензибилни и са одраслим пацијентима.
– Дечја хирургијама је много компликованија од хирургије за одрасле јер се рађају деца са различитим аномалијама, са расцепом усне, са деформитетима, долазе деца за опекотинама, повредама и од нас се очекује да урадимо различите реконструкције.Тиршова је била једина државна клиника где су деци до 18-те а и касније, до 25-те године могле да се раде корекције са ласерским процедурама па смо се ми први упознавали са новим технологијама. То су били ласерски третмани најчешће за ожиљке, за урођена обољења – тамно бордо флеке на кожи и мој тадашњи директор др Бранислав Трифуновић је био лидер у свету по ласерским третманима а ја сам веома много радио са њим и самостално. Тај ласер је био предвиђен да ради милион импулса а он је имао рецимо одрађених шест милиона импулса.
Пише Бранка Ковачевић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању