Магија. Реч која је кључ за отварање врата кроз која се улази у један другачији свет. Свет обреда и веровања, сујеверја и табуа. Свет какав је можда најбоље описао чувени шкотски антрoполог и класични филолог Џејмс Џорџ Фрејзер. Истраживач који је својом „Златном граном” покушао да проникне у тајне магије и религије. Обимном студијом обухватио је период раних култура, па пратио тему до периода хришћанства, укључујући и њега. И то у целом свету. А у тој студији један део посветио је и овим, нашим просторима.
Та реч, магија, била је довољна тек да се провуче кроз управо завршену серију „Црна свадба” па да у медијима и јавности „оживи” по ко зна који пут – чувена влашка магија. И то тако што почетак серије подсећа на истинити догађај из 2007. године. Тада је у неготинсом селу Јабуковцу мештанин Н.Р. дванаест пута пуцао из пушке и сваки пут погодио. На жалост у људе. Деветоро је убио. А медији су о томе овако известили: “Н.Р.(38), гастарбајтер из Аустрије, који је у петак усмртио деветоро и ранио троје људи, у њих је испалио тачно – 12 хитаца! Сваки метак је погодио по једну жртву. Убица ниједном није промашио! Он је, приликом извршења злочина, користио ловачку пушку двоцевку.У неготинском Окружном тужилаштву истичу и да Н.Р. до кобног дана није имао сукоба са законом. Наглашавају, такође, да је поседовао дозволу за држање оружја, али и да није имао отворен здравствени картон на психијатрији, како се могло чути претходних дана”.
И кренуле су приче и питања. Зашто је то урадио? Ко му је наредио? Која сила је уместо њега повлачила обарач? Јер, ако је имао дозволу, ако није имао сукоба са законом, ако није лечен, шта је то што га је навело да побије пола села?А баш некако тако почиње и серија када Славко Штимац у улози Митра убија комшије. Прецизно, иако са оружјем није имао никакво искуство. И када један од очевидаца сведочи да је њиме управљала нека виша сила. И, наравно, како је реч о источној Србији у први план је, и тада, као и у серији, испливала магија. Влашка.
А подлогу за приче о некој сили медијима је тада дала и супруга убице. Рекла је да јој је муж последњих годину дана био опседнут влашком магијом. Стално се жалио да му није добро, али таблете није хтео да пије.
– Само је о томе причао. Факаторе, па факаторе (враџбине). Ма, какве црне враџбине. Ал’ он упоран. Ја му кажем да попије таблету, да се смири, а он мени: “Ти хоћеш да ме успаваш, па да ме ухапсе.” Ама, нећу, само да ти буде боље, говорила сам му. Он, јок. Неће, па неће. А онда каже да му је добро. Куку, црно добро. Ево, шта је направио. Зацрнио цело село – говорила је супруга.
Приче о сили која је преко руке Н.Р. повлачила обарач множиле су се. Није вредела ни изјава познатог етнолога Пауна Ес Дурлића, врсног познаваоца влашке магије и религиозних обичаја овог дела Србије, који је тада изјавио да „Н.Р. то није учинио зато јер му је наредила нека виша сила, призвана влашком магијом”.
– Здраворазумски, да је тако нешто могуће, у Србији би сваког дана било макар по једно ритуално убиство – рекао је Ес Дурлић. – Влашке врачаре, када би заиста имале моћ која им се приписује, биле би ефикасније од Ал-каиде. Дакле, одговор на питање зашто је Н.Р. починио грозоморан злочин треба да дају психијатри, а не врачаре”.
Па откуд, питање је логично, у 21. веку оволико прича о магији, односно моћима неке силе и могућностима да управља људима. Зашто је толико та влашка магија људима пријемчива?
И за то Ел Дурлић има објашњење. Каже да нема народа на кугли Земаљској без магије, док је специфичност влашких враџбина у томе што се она везује за сеоску средину, и самим тим је неразумљивија и мистериознија, због тога јој се приписују натприродне моћи.
– Влашка магија, гледана са стране, уочљивија је, али у принципу се све заснива на аутосугестији – објашњава Ес Дурлић. – Врачаре изговарају бајалице на, за неупућен свет, неразумљивом језику, што још више доприноси њеној мистериозности.
Део магије, део тог недокучивог света су и врачаре. У источној Србији без њихове помоћи готово да се ништа не ради. Бар у руралним срединама. Мада и у градовима има оних који одлазе код њих тражећи помоћ. Код врачара се одлази за све, за сваку врсту помоћи. Њихове моћи су велике, оне имају дар од Бога, некада га и породично наслеђују. И помажу. То је њихов задатак. Да својом снагом одагнају силе које у људе уносе немир. Чине их лошим. Терају на зло. Али, кажу, знају да те силе могу да буду толико јаке да човека наведу на све. Па и на такве злочине као што је онај у Јабуковцу.
Како изгледа сусрет са њима. Не пристају радо да говоре о томер чиме се баве. Углавном су Влајне. Неке старије једва и говоре српски. Бају и моле се на матерњем језику. Но, две су, пре петнаест година пристале да са репортерима „Илустроване Политике” поделе неке тајне онога што се њиховим „позивом” зове. Ево краког подсећања:
“На невеликом столу смештеном у углу собичка поређани крстови, иконице, тамјан, кадионице, разнобојни кончићи, гранчице, новчићи… Суседни зидови изнад стола окићени иконама светаца. Свети Сава, Свети Јован, Свети Никола… На дрвеној столици, супротно од улаза седи домаћица. Кроз наочаре с великим оквиром и јаким стаклом које, чини се, додатно појачава продоран поглед, замишљено гледа у зрневље кукуруза разбацано по столу испред ње. Прстењем и наруквицом начињеном од минијатурних иконица украсила је десну руку. Ону у коју многи гледају као у спас од својих мука док из ње излеће зрневље звецкајући по столу.
– Кад људима саопштавам шта сам видела и кад бајем, говорим што гласније. То морају да чују сви, да стигне чак до оног ко је урадио нешто тако лоше. Мало ми проблем представља разговор. Свака моја реч је важна, мора да буде тачна, а често људима не могу с нашег влашког језика добро да преведем на српски. Али, сналазимо се.
На питање да ли је, као што је то најчешће обичај код влашке магије, учила од старијих, одговара:
– Не, ово што радим дао ми је Бог. – Кад сам имала дванаест година пала сам у кому, доживела сам клиничку смрт. После тога почеле су да ми се појављују неке слике, привиђало ми се, кад људи нешто испричају ја као да сам то већ видела или чула раније. Онда је једног дана док сам чувала стоку испред мене изашао човек дуге седе браде. Рекао је да зна за моје моћи и питао ме да ли хоћу да помажем људима. Кад сам одговорила да хоћу, питао ме је чиме. Погледала сам случајно ка стаду, а тамо је било неколико клипова кукуруза. Тако одувек гледам у зрневље.
Није знала баш најбоље да објасни како је научила да баца зрневље, баје, гата, прави амајлије, скида чини…
– То је велико искуство, много дуго ово радим, за мене више нема тајни – наставља. – Мене људи сањају. У сну им се јави да дођу код мене. Ево пре неки дан дошли су муж и жена. Он ме је сањао. Тачно дошао по путу који му се појавио у сну. И право на моја врата. А она се осушила. Не једе, не пије, не спава. Њу су, у ствари, унели, није могла да хода. Сели је на ту столицу на коју и ти седиш, глава јој пада, не може да је држи. Ја бацим зрна, па се насмејем. Њен супруг се чуди. Кажем му да ћу да је излечим, а он врти главом. Многе лекаре пре тога обишли. И на рак су сумњали. Онда му кажем да јој је неко дао живу, то се у последње време највише даје. Уништава организам. Спремила сам јој водицу, а онда бајала с катраном и дрвцима цера. Дуго је повраћала, па су отишли. Само после прве преспаване ноћи, било јој је боље. Дошли после неколико дана код мене, смеју се, њој се већ повратила боја у лицу.
Каже да се бави само такозваном белом магијом. Помаже људима. Враћа оне који дођу да затраже да некоме нешто лоше учини.
– С ђаволом се не дружим иако знам и ту магију – каже. – Људима само помажем, радим оно што ми Бог каже, не правим никакве враџбине. Била ми је једна жена недавно, 500 евра нудила да напакостим њеном мужу који је преварио. Одбила сам. Ја развезујем, не везујем. Односно везујем ако то хоће млади.
Зрневље кукуруза помоћу којег „успоставља дијагнозу“ мало кад је до сада, према њеним речима, затајило. А долазе људи због разних проблема. Да се жене и удају, долазе супруге да мужеве врате из туђег кревета, житељи села да им стока даје више млека, долазе мајке да деци амајлије направи, али и они који су замађијани па им ништа од руке не иде.
А да би потврдила сваки од многобројних случајева о којима нам је причала, отворила је једну велику фиоку. Унутра увезани свежњеви писама. Из Америке, Канаде, Немачке, Француске… Писали јој они који су били код ње и којима је помогла…”
И код друге врачаре била је слична прича. Она уместо зрневља користи карте. И њој је, говорила је, то од Бога. Кад је била млада, прича, на сваки већи празник падала је у транс. Тад је одлазила код мртвих, па би, кад се врати причала кога је видела и шта је коме поручио. Магијом је почела да се бави кад јој је умро син. Десет година је имао. Здраво, једро дете. Никад, каже, побољевао није. Отишао је једног дана, после ручка, да се игра с другом. Вратио се, легао и пао у кому.
– У џепу од јакне нашла сам му смотуљак и одмах сам знала да је неко на њега бацио чини – прича. – Живео је тако неко време и умро. Његов друг ми је испричао да је на путу, ту близу куће, на раскрсници нашао тај платнени смотуљак. А раскрснице се, иначе, користе за магију. Кад на некога хоћете да пренесете неку болест, онда узмете пару, потрљате се њоме по телу, па је баците на раскрсницу. На онога ко узме новчић, прелази ваш проблем.
И још много тога су испричале. Још много тога необјављеног је остало у блокчићу новинара. И много тога нејасног постало и остало у глави.
Пише Огњан Радуловић
Фотографије Жељко Синобад