Село Влашка које је прошле године проглашено за најуспешније у Србији и овом манифестацијом оправдавдава ту титулу. Током првог викенда у марту одржани су „Шумадијски дани сувог меса“ где су своје производе представила локална и газдинства из околине Младеновца. Поред квалитетних прозвода од сувог меса, сирева, вина и ракије посетиоци су могли да пробају и њихова домаћа јела: чувени свадбарски купус са пројом, пасуљ, шкембиће, гулаш, пихтије, кобасице, крвавицу и друге специјалитете.
Организатори манифестације, Месна заједница Влашка и Удружење грађана „Вредни Шумадинци“ ове године су окупили 50 излагача и доста посетилаца. Председница удружења, Јелена Илић нам је рекла да су почели са радом у фебруару 2020, да имају седам жена и три мушкарца, па није чудо што је на челу њиховог удружења жена. „Како је наше село познато по сухомеснатим производима и наши чланови се баве сушењем меса, дошли смо на идеју да организујемо овај догађај, јер у овом делу Шумадије нема таквих манифестација. Прве године су излагали само наши чланови удружења, али сада има све више мештана. За ове четири године смо већ урадили седам догађаја јер поред „Шумадијских дана сувог меса“ по трећи пут организујемо и „Видовданске сусрете“. До сада смо се трудили да излагачи буду само у сали нашег Дома културе, али како имамо све више излагача, када нам временски услови дозвољавају, проширимо се и напоље и за неколико година се надамо да ћемо бити као Качарево познато по сланинијади“, каже Јелена, која је рођена у Влашкој и одрастала управо у том Дому културе где и даље игра у КУД-у Влашке. Питамо је и да ли је младим женама и данас тако тешко да живе на селу јер многе радије бирају град? „Ко се нађе у томе и воли село онда тај рад није тежак, трудимо се да одржавамо ове манифестације и да нам село живи, а наша деца су увек уз нас, они то воле и сви остају овде. Београд је близу и боље нам је да смо овде, а да одемо када желимо до града него да смо стално тамо, а само викендом на селу.“
Како Влашчани првенствено узгајају свиње, Јелена нам је препоручила штанд на коме један њихов члан нуди производе од магулице и моравке чији је укус доста другачији од осталих. „Много је добрих излагача и квалитетних производа, а ми жене углавном спремамо зимнице, највише слатки програм: џемове, сирупе, сокове. Ја правим сок и сируп од купине за који сам добила специјално признање пре две године на сајму Етно хране у Београду. Правим га без конзерванса, а имам варијанту са и без шећера“ каже Јелена.
Никола Јованчевић из Влашког поља који узгаја мангулице од 2004. године, реако нам је да је њихово месо квалитетно и познато по добром холестеролу који спречава да се лош холестерол лепи за крвне судове. „Мангулице лети једу дудиње и оно што има у природи, траву, луцерку из баште, диње, краставце, лубенице па зато спорије напредују и треба доста времена да достигну килажу (годину и по дана до 100-120 кг) због чега је њихово месо квалитетније али и скупље. Највише се купује маст и сланина, а имамо и кобасице, суво месо, кавурму…“ каже Никола.
На штанду газдинства Драгана Јоцића из Влашке поред квалитетног сувог меса и укусног клулена, могли смо се уверити у квалитет домаће ракије, вина, ликера од ароније, боровнице, трњине и разних производа од меда, а на осталим штандовима посетиоце су мамили укусима произвођачи разних врста сувог меса, па и сушене овчетине, квалитетног младог и старог сира, али и лековитих прозвода од биља породице Јововић за лакшу пробаву и остале намена.
Пише Наташа Ускоковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању