Пошто је имао част да затвори овогодишњи Фест, филм „Руски конзул“ стигао је и у биоскопе уз пратњу одличних критика и аплауза које је добио након пројекције. И прес-конфереција одржана поводом филма била је крцата представницима медија. Поред уобичајених казивања протагониста о ликовима које тумаче, пажњу је посебно привукло излагање Вука Драшковића, аутора истоимене књиге по којој је ово дело снимано, као и режисера Мирослава Лекића са његовим сећањима на глумца Жарка Лаушевића. Њих двојица су пријатељевали деценијама, а у „Руском конзулу“ Жарко је остварио своју последњу улогу пре него што је преминуо прошлог новембра.
О чему се ради у „Руском конзулу“? Пратимо судбину психијатра Илије Југовића кога после смрти пацијенткиње Комунистичка партија по казни премешта из Београда на службу у Призрен, и даје му позицију лекара опште праксе у локалној болници. Ту упознаје професора историје Љуба Божовића, наизглед психијатријског болесника и самозваног „руског конзула“ који тврди да ће ускоро „Русија опет бити Русија, а Косово ће опет бити српско“. Против Срба тамо воде кампању локални албански моћници, прикривени сепаратисти, комунистички кадрови на положајима.
Најмоћнији међу њима је Халит Бериша који суровим методама тера Србе да се исељавају, застрашује их, онемогућава здравствену заштиту, малтретира породице, буди тескобу. Сада на ред долази и Љубо Божовић кога Бериша покушава да избаци из куће и са Косова. Љубо одбија да прода кућу, сукобљава се са Беришом, а у помоћ му прискаче доктор Илија.
Фатални путеви
Мирослав Лекић је редитељ седам дугометражних играних филмова („Боље од бекства“, „Лавиринт“, „Нож“, „Догодило се на данашњи дан“, поред осталих) и многих епизода бројних ТВ серија („Сва та равница: Јагодићи“, „Отворена врата“, „Швиндлери“, „Сенке над Балканом“, „Горе доле“… а у „Државном службенику“ окупио је на истом месту своја два омиљена глумца – Лаушевића и Дугалића). Лекић је и више од три деценије близак пријатељ и пословни партнер и Вука Драшковића – екранизовао је својевремено и његов роман „Нож“. Још тада, пре двадесетак година постојала је идејада се одмах снима и „Руски конзул“, али нису успели да сакупе потребан новац.
– Цела та Драшковићева трилогија „Нож“, „Молитва“ и „Руски конзул“ писана је осамдесетих година прошлог века, а актуелна је и данас као одраз друштва у коме живимо – каже Лекић. – У тим делима Вук је предвидео догађаје који долазе. Иако је тема актуелна, нисмо желели да нудимо решење ситуације у којој се налазимо, већ само да предложимо начин на који би то могло да се реши. Сви у екипи смо били свесни сложености теме која лако може да изазове контроверзе и распламса страсти. Мислим да су разговори једини пут, чак и разговори у којима се обе стране међусобно оптужују, јер то су, ипак, разговори а онда постоји и нада да се до решења стигне.
Роман и филм обрађују период од 1973. до 1983. године у Југославији, а посебно на Косову и Метохији. То је било време када су југословенске републике захваљујући промени Устава земље правно постале државе и када је дошло до „ерупције косовског вулкана чија ће се лава убрзо разлити по целој оној великој држави која се звала Југославија“, како је то објаснио Драшковић и додао: “Добро је што је филм ставио акценат на косовску рану као извор несреће и за Србе и за Албанце који гробовима једни другима доказују чије је оно. А оно је Божије. Једносмерни путеви фатални су на Косову. То схвата и јунак романа када каже: “Због Косова сам пострадао на Косову, због Косова сам прогнан са Косова, због Косова сам изгубио и Косово“!
Замало браћа
Ватра која је деведесетих захватила Југославију и „зло деведесетих“ нису тема ове приче „али се у њој убедљиво чује топот надолазеће несреће и трагедије свих који су у њој живели, и на Косову, и у Србији и у целој Југославији“, додао је писац који је четири године радио на сценарију за „Руског конзула“, саветујући се са Драшковићем и Лаушевићем око свега. „Конзул“ се временски надовезује на „Нож“, али може да се прати издвојено и у ту сврху су биографије јунака романа измењене за потребе засебног филмског дела, али је задржана суштина њиховог деловања из самог романа.
Чињеница да у „Руском конзулу“ игра глумачка екипа из целе бивше Југославије, укључујући и оне са Косова и Метохије (све албанске ликове играју Албанци, изузев једног којег тумачи Светозар Цветковић), говори да су аутори филма успели да буду објективни и макнути од дневне политике. У првој глумачкој постави су, поред Лаушевића, Цветковића и Дугалића, још и Паулина Манов, Висар Вишка, Даница Радуловић, Менсур Шафћију, Константин Фиданов, Славиша Чуровић, Нада Мацанковић, Енвер Петровци, Петар Зекавица и Тамара Алексић.
Небојша Дугалић потврђује да су се аутори трудили „да што више апстрахују било какав идеолошки оквир приче“:
– Трудили смо се да не судимо, већ да посматрамо судбине људи који су се затекли на том простору у оно време и то како они носе бреме, своје, и државе у којој живе. То показује и, рецимо, сцена у затвору у којој се Илија растаје са својим пријатељем Албанцем, када гледаоци схватају да су у другачијим околностима њих двојица могли да буду као рођена браћа, али их је неко историјски разместио тако да буду на супротним странама. У тим смутним временима једино што човек може да учини јесте да остане човек.
Глумац је током Феста размишљао и о правди повезаној са темом филма:
– Сви желимо да се правда догоди онако како је ми замишљамо и онда када ми то желимо, али она некад није тако брзо могућа, чак ни у периоду једног људског живота. Неке правде се чекају вековима, а неке се никада не догоде, а многе правде које нису по нашим мерилима остају заувек скривене за нас. Наравно да је неправда када ти неко нешто отме, али увек треба да се питамо који је мој удео у општој неправди, да ли сам ја у свом малом животу увек праведан у односима према људима.
Посвета Жарку
Жарко Лаушевић је већ пред почетак снимања знао да је тешко болестан, али није дозволио да то утиче на рад у екипи. Мирослав Лекић је први пут са Жарком радио још 1987. у делу „Догодило се на данашњи дан“, и после, готово на сваком филму који је Лекић режирао. Ипак, како је то Мирослав објаснио на прес-конференцији, ни он ни Жарко нису могли да уживају у плодовима свог рада.
Премијера њиховог следећег филма „Боље од бекства“ одржана је 1993. године, пре несрећног убиства у Подгорици које је Жарка одвело у затвор. По изласку на слободу, Лаушевић и Лекић снимили су „Нож“ чија је премијера била свега недељу дана пре почетка бомбардовања наше земље и – наравно – филм је заборављен. После тога Лаушевић одлази у Америку и због правних ствари у последњем тренутку одустаје од главне улоге у „Лавиринту“ (2002) коју му је Лекић наменио. Рола је припала Драгану Николићу. И сада, са „Руским конзулом“… Жарко није стигао ни да види коначну верзију филма.
– Четири године смо га спремали и Жарко није био само глумац, учествовао је и у писању сценарија и пошто је већ био болестан када се снимало, имали смо прилике да видимо два различита Жарка, једног пре него што се камере укључе и другог који настаје када се чује „Акција“! Његова енергија и посвећеност били су фасцинантни с обзиром на околности. Овај филм посвећен је њему, јер да није било Жарка не верујем да би било и „Руског конзула“.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: Цебеф