Јесте тај пут узан и стрм и тачно је да на крају тог пута почињу обронци Сувобора, али није та црква толико забачена. А у образложењу Српске православне цркве пише да се у Цркви Покрова Пресвете Богородице служба обавља само пет пута годишње јер је неприступачна и тамо се тешко стиже.
Дакле, од пута што са Сувобора води ка Мионици, у селу Планиница одваја се узан друм ка светињи. О томе путнике обавештава и табла. А у тој удолини као да је време стало. Да нема школе и неколико кућа, долина би изгледала као из филмова где духови станују.
Чим се сиђе и почне кратки део пута, са обе стране друма намерника дочекују две напуштене и оронуле зграде. Она са десне стране јесте оронула и види се давно напуштена, али и даље одолева зубу времена. А велики број просторија, бројни прозори и двоја улазних врата, сведоче да је имала неку важну улогу у селу. Преко пута ње је мања зграда са закатанченим вратима. И она напуштена давно. Била је ту некада сеоска продавница. Пажњу на њој привлаче две ствари. Постала је својеврсна огласна табла. Дуж целог предњег зида су излепљене умрлице. Лево од улаза окачена црвена метална табла. У средини нацртана мртвачка глава, а изнад и испод текст: „Стоко, не бацај смеће у природу! Чистоћа или смрт! Сазнаћемо ко си“. А табла лепо урађена. Машински, како се каже. И све то делује нестварно. У овом делу, где је умрлица до умрлице, неко брине о природи. Задивљујуће.
Био је ово први утисак када се сиђе у удолину. Право је црква због које је и стигао намерник овде. Недавно обновљена, види се. А стигла је овамо расклопљена још 1905. године. Било јој је то четврто склапање.
О црквама брвнарама се доста зна. У време турских освајања и забране вероисповести, богомоље су грађене од дрвета на скривеним местима далеко од друмова. Рађене су тако да у случају опасности могу брзо да се расклопе и поново врате или склопе на неком сигурнијем месту. Е, ова брвнара у Планиници можда је и шампион у томе. Бар тако неки хроничари овог краја кажу. Чак четири пута је мењала место. Своју необичну судбину започела је у селу Величковац, крајем 18. века. И није дуго потрајало када су мештани, после неке кавге, убили неколико турских војника. Знали су да освета следи, па нису часили него је почела припрема за сељење. Са њима је ишла и црква са иконама. Расклопили су је, на шинска кола натоварили и правац село Попадић.
Не зна се тачно шта је био повод новом сељењу, тек после неколико година, записи кажу, склопљена је у селу Рибница. У њој су се молили, али је свештеник са виђенијим људима ту и децу подучавао. Радила је у цркви нека врста школе.
Текст и фотографије О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању