Први национални парк на свету Јелоустоун створен је 1872. године и то је била идеја испред свог времена. Један век касније, постало је очигледно да то није довољно и почео је да се рађа нови концепт заштите природе и живог света – уједињење више националних паркова и заштићених подручја у једну већу област где угрожене врсте имају прилику да се обнове и природно развијају.
Тако је настала заштићена регија „Од Јукона до Јелоустона“ која се правцем север – југ протеже читавих 3.200 километара, углавном обухватајући масив Стеновитих планина, од крајњих северних граница Канаде и Аљаске све до Вајоминга и готово до Калифорније на југу. Више од осамдесет одсто територије припада Канади.
На идеју стварања подручја „Од Јукона до Јелоустона“ дошао је канадски природњак и конзерватор Харви Лок 1993. године, након што је 150 земаља света на самиту у Рио де Жанеиру потписало Конвенцију о биолошкој различитости, одрживом коришћењу природних ресурса и заштити природе. Догађај који је Лока подстакао на ову идеју била је судбина једног усамљеног вука по имену Киша.
Једног кишног јутра 1991. канадски биолог Пол Пак је у тамошњем делу Стеновитих планина ухватио вука и ставио му оковратник са одашиљачем који се, први пут до тада, пратио сателитским сигналима. Током наредне две године научници су били запањени величином територије коју је вук обилазио, целих сто хиљада квадратних километара, све док га један ловац није убио.
Током протекле три деценије стотине стручњака, приватних власника земље, пословних људи, владиних агенција, староседелачких племена и научника радило је на томе да се сви делови нетакнуте дивљине повежу, разграниче, како би животиње могле слободно да се крећу, без обзира да ли следе утабане миграторне стазе својих предака или се због климатских промена селе из једног подручја у друго.
Један од највећих изазова била је сигурност животиња које масовно страдају на друмовима и аутопутевима који пресецају ту област, као и уклањање ограда, зидова и осталих препрека који деле различите поседе јер је све то спречавало природан годишњи циклус селидбе животиња у потрази за храном или местом за парење. У ту сврху је направљено 117 надвожњака и подвожњака како би животиње на тим прелазима могле несметано да пролазе испод или изнад путева, стазама које су им раније генерације оставиле у наслеђе.
Такође, доста се радило на томе да се смање сусрети медведа и људи и резултат тога је да је број гризли медведа значајно порастао. Водило се рачуна и о заштити светих места сатроседелачких племена Америке, да би баш све било онако како је трајало хиљадама година пре доласка „цивилизације“.
Кроз приче о четири карактеристичне животиње овог подручја – бизон, гризли медвед, вук и карибу јелен – снимљена је документарна серија од четири једносатне епизоде које имамо прилику овог месеца да гледамо на каналу „Виасат Нејчер“. Видећемо како се канадске власти и аутохтона племена заједнички брину о средини коју деле са животињама и биљкама.
Приредио С. Јокановић
Фото: Виасат Нејчер