Не постоји зграда на свету (а да није кућа, дом) коју више волим од Филолошког факултета. Та институција ме је, уосталом, и довела до београдских крајева. Жеља да упишем Филолошки била је немерљива још од моје тринаесте године, када сам схватила да на свету постоји једно савршено биће – моја тадашња професорка енглеског језика. Не сећам се да је ико ван породичних веза толико утицао на мој практичан живот као она. Њена љубав према енглеском језику и књижевности била је окидач да са списка жељених професија у дневнику, који је садржао 36 ставки, изаберем само једну. Филолошки факултет је деценијама био једно од најпрогресивнијих места у Београду и Србији уопште. Сада не знам како стоје ствари јер је стање у образовању деградирано, те не знам какву енергију носи. Свратим понекад, промувам се кроз главни хол, попнем се до катедре за англистику, чисто да проструји љубавничко и еротско осећање које сам гајила према том микрокосмосу, али не улазим у анализе, не желим да сазнам.
Мој факултет је један крак у троуглу званом ПМФ, Филозофски, Филолошки, тј. чувени Студентски трг који је толико пута започињао протесте и револуције. Уписала сам га у лето 1992, баш када су кренуле санкције и ратна лудила. Тада је већ био у некој врсти блокаде и на пријемном су нама кандидатима студенти давали летке на којима је писало: „Шта ћемо пити кад нестане хлора?“ Ко је био студент Филолошког деведесетих година са поносом зна шта је на беџевима значило „Ја сам студент БУ“.
Често сам знала да изговорим да није било горег времена за уписивање факултета, и заиста је било изазовно, мрачно, пуно немаштине и црнила, али све је онако како је потребно да буде и мораш да преживиш све што си изабрао. Не знам шта је било теже – санкције, немање књига, учење из лоших копија, инфлација, протести, рат у окружењу који виси за вратом, празни рафови (да не спомињем празне књижаре), студентске мензе у којима нема воде да се опере есцајг, накривљени аутобуси, скраћене линије, гужве, глад. Притом, са почетка Кнез Михаилове буквално трешти денс песма „Тек је дванаест сати“, на месту где је сада „Зара“ се на картонским кутијама продају кокарде и четничке шубаре а на Тргу републике неквалитетни брусхалтери, исто на кутијама. А ми, бруцоши, бачени у гротло великог града, још се суочавамо и са најбунтовнијим факултетом на Универзитету. То нам не смета, напротив, на Филолошком је вечито било углавном слободоумног, креативног и индивидуалног света који је увек стајао уз своје прогресивне професоре и асистенте.
Пише Ана Атанасковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању