Безмало школски час је потребан да се од главног пута у Старим Лединцима, приградског насеља Петроварадина, стигне до једине пећине испоснице на Фрушкој Гори. И то под условом да намерник зна пут или има некога мештанина да га поведе. Само тако може да види овај бисер скривен дбоко у шуми. У Месној заједници кажу да јој је званични назив „Испосница Исаије Париводског“.
Пут поред сеоског гробља води низбрдо, па поред неколико викендица спушта се у долину где протиче поток. До тог потока није тешко да се стигне. Само право путем. Е, када се прегази та невелика вода, треба знати куда даље. Шумски пут води полулево, али то није добар правац. Треба прегазити ливаду, па наћи шумску стазу која вијуга кроз столетна стабла. После неколико стотина метара, десно узбрдо, омања камена гомила знак је да је намерник на добром путу.
Лево, преко јаруге, чује се звук моторне тестере. И пас залаја. А када се утишаше звуци, наста нестварна тишина.
Простор испред пећине је мало укопан, ту је и гомила поређаног камења. Тај део су истраживали археолози и дошли до сазнања да је простор испред пећине вероватно био и наткривен, односно да је то место служило монасима за боравак, а да су у пећину улазили само када су се молили.
Ту, у окомитој мекој кречњачкој стени црни се лучно уклесан отвор, улаз у вештачку пећину. Метална врата нешто су виша од метар и по. Када се крочи унутра види се да је основа у облику неправилног правоугаоника. На источном зиду је невелика ниша која је служила као олтар. Ту су поређане иконе, фотографије светаца, крстови, кандила… На зиду супротном од улаза издубљене су две плитке нише. И у њима поређани предмети као и у олтару. Мало светлости допире кроз невелики прозор који се налази на истом зиду где и врата и који је, као и врата, само пробијен. Простор је мали, ту може да борави и моли се само један калуђер.
Двадесетак светиња има на Фрушкој Гори и само ова једна пећина испосница. Истраживачи су забележили да је вероватно уклесана у кречњачку стену у другој половини 18. века. Има мало података и у црквеним књигама где је записана именом јеромонаха Исаија Париводског који је први забележени подвизник у овој пећини. На једном делу кречњачке стене је тај податак и документован. Ту је наиме написан краћи текст и година 1771. Уклесао је то неко од монаха Раковачког манастира половином 19. столећа. Манастир се налази у близини, а монаси су из њега одлазили у шуму, у пећину да се у тишини моле.
Пећина је заштићени споменик културе, а физичка удаљеност од насеља и густа шума около учинили су да је остала готово у изворном стању.
Ово је једина испосница у целој Војводини и једна од две у Србији које су заштићене као споменици културе.
Текст и фотографије О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању