Рајац није планина како многи мисле. Чак и они који састављају укрштенице греше. Рајац је подручје, или један од врхова планине Субобор. Но, без обзира што није посебна гора, овај прелепи предео Србије има све што може да се види на једној планини. Чак и више. Има свој врх, пећине, реке, водопаде, излетишта… И чувену манифестацију којом се с правом поноси, Косидбу на Рајцу.
Први је дан фебруара, девет сати. Униформисани господин за воланом теренске „ладе“ заустави возило на подигнуту руку госта. Рече да чита струјомере, не зна где је тачно водопад, чуо је да је у долини до које се стиже стрмом шумском стазом, али опомену да је рано да се креће тамо. Био је ноћас мраз, има леда, лако се губи контрола ногу.
– Сачекај да мало попусти, да земља почне да испарава – рече и крену лагано. – Можеш пре тога до врха да одеш, лепа шетња, а и поглед је величанствен.
Убрза и оде.
Нема одступања од планираног. Првих стотинак метара је земљани пут који некуд води. После тога стаза се одваја лево и почиње низбрдица. У почетку лаганија, а онда све стрмија. И иза окуке са које се у удолини виде прве куће села Славковица, ноге почеше да беже. Суво лишће прекрило корење, клиза све на шта се стане. Но, шум који је постајао све гласнији као да је дозивао. И још мало и – ето призора. Величанственог.
Из црног отвора у стени, четвртастог као да га је неко лењиром цртао, избија вода. Јак млаз. Пада, па при дну удара у невелику стену и пут завршава у виру. Та стена испод и камење около зелене се од маховине. А капи квасе лице.
Нема ту много шта да се прича и објашњава. Водопад је сам по себи појава која одушевљава. Ту само треба да се седи, ћути и гледа. И оде када се мора.
Узбрдо лагано ка месту које може да се назове централним делом Рајца. Тамо где се на пространим ливадама одржава такмичење у косидби. Лево је планинарски дом, беше затворен, до њега прелепа зграда. Пише изнад улазних врата да је то одмаралиште Поштанске штедионице. Не мора да се гледа кроз прозоре и застакљени улаз да би се дознало у каквом је стању. Затворено одмаралиште и запуштено. Пропада полако али сигурно.
Преко пута је велики споменик. На врху постамента је цела фигура ратника са пушком у руци. Подигнут је у знак сећања на храбре борце Колубарске битке. Поред споменика, неких десетак метара даље, друго обележје. Велика коса подсећа на традиционалну манифестацију.
Текст и фотографије О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању