Трилогија „Месо“, „Кости“, „Кожа“ је савремена драма са елементима трилера, аутора Николе Коље Пејаковића и редитеља Саше Хајдуковића. Завршни део трилогије прати лик Слободана Милошевића кога тумачи млади глумац Александар Јовановић. Иза њега су улоге у остварењима „Такси блуз“, „Панама“ и „Кључ“.
Да је „Кожа“ велики и озбиљан пројекат, било је евидентно још од прве епизоде. Колико је припреме било потребно да се „оживи“ лик Слободана Милошевића Бобија?
– Лик Слободана Милошевића кога ја тумачим, у периоду живота у ком га тумачим, је особа која због нерешених личних сукоба и сопствених борби, уз додате околности рата, у тадашњој Југославији бива потпуно изгубљен, и жели да прибегне једином њему познатном средству које би му омогућило да се психички заштити од лудила које га окружује, а то је хероин. Ово је прва ставка која је била захтевна, јер ја ни на који начин нисам био упознат са нароктицима, нити сам у својој непосредној близини упознао некога ко се суочавао са тим проблемом. За мене је то значило да крећем од потпуне нуле. Контактирао сам психотерапеуте и психијатре који се баве проблемом зависности. Упознао сам се са медицинске стране са оним што је главно обележје лика који тумачим. Сазнао сам који су све симптоми са којима се један зависник носи, како се са тиме носи, која су потенцијална стања које једна особа може да пролази, које су њене мисли и оно што је мени било важно да сазнам – који су страхови особе која мора да узме наркотик, и нема други избор у тренутку кризе. Када имате добру базу, као што су добар сценарио, добру редитељску експликацију онда имате и добру стартну позицију као глумац. Веома ми је значила и подршка Николе Пејаковића Коље који ми је саветима помагао да креирам лик. Када на крају погледам финални резултат, за мене је ово било узбудљиво, смирујуће и неизвесно искуство.
Шта је у процесу грађења вашег лика било најзанимљивије?
– Постоји неколико ствари које су биле врло занимљиве и свака је важна и подједнако узбудљива. За мене је било најузбудљивије што сам имао прилику да радим са Николом Пејаковићем, тачније са њим као глумцем, али и са њим као сценаристом и писцем тог лика. Себи сам дао задатак да истражим живот Николе Пејаковића да бих могао да га разумем као драматурга. У позоришту сам навикао на такав процес рада, када добијем текст најпре кренем од аутора текста, његове приватне биографије и података о њему. Такав рад, мени као глумцу, даје шири контекст. Баш зато сам почео да слушам Кољину музику и схватио да велики број ситуација и ликова, он провлачи и кроз своју музику. Теме којима се бави се осећају и у његовој музици. Моја је идеја била да када све те податке скупим, дођем пред Кољу и кажем му шта сам све измаштао, шта сам створио, а онда да видим како он реагује на то, са чиме се слаже, са чиме се не слаже. Ми глумци волимо да мистификујемо, па у стварима које су обичне и једноставне, видимо мета-светове, мета-значења. Цео овај пројекат је глумачки ролеркостер, било ми је занимљиво како Никола и ја, као глумци, гледамо на један лик и како свако из свог животног и глумачког искуства њему приступа. Има ту и различитих погледа на лик, и његових и мојих. Волим да мислим да смо креирали једног егзотичног Слободана Милошевића.
Пише Јована Миловановић
Фотографије Драгана Удовичић, Бранислав Стошић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању