У Америци је реч постала скупа роба. Последња која је то искусила је глумица Сузан Сарандон (77). Пре ње је млада глумица Мелиса Барера изгубила улогу у филму „Врисак 7“ јер су продуценти сматрали да су неке њене објаве на друштвеним мрежама антисемитске – поход Израела на Газу је, између осталог, назвала „геноцидом над Палестинцима под изговором уништења организације Хамас“. И запитала се зашто западни медији приказују само израелску страну рата?
Још пре ње је менаџерка у једној агенцији за публицитет Маха Дахил такође била изложена вербалним нападима зато што је поменути рат назвала геноцидом. „Оно што је горе од самог геноцида је порицање да се геноцид догодио“, рекла је она. Познати сценариста Арон Соркин, кога заступа агенција у којој Дахилова ради најавио је да ће због тога прећи у конкурентску агенцију, јер су га повредиле речи ове жене. Маха се извинила и казала да је погрешила што је тако брзоплето реаговала.
Сузан Сарандон, за сада, нема намеру да се икоме извињава, иако јој је агенција УТА која је заступала последњих десетак година отказала сарадњу. Ни глумица ни агенција још не коментаришу овакав след догађаја.
Рођена Њујорчанка, одрасла са још осморо браће и сестара у средњој грађанској породици, у младости успешна пливачица са освојеним медаљама, деценијама активна у хуманитарном раду и без длаке на језику када треба да каже шта мисли о политици, стању у Америци и свету, Сузан је због учешћа на демонстрацијама била и хапшена. Овог пута, као да јој се спрема нешто много горе – изопштавање и изолација.
Повод је било њено учешће на уличном скупу и протесту одржаном у Њујорку пре две седмице са циљем подршке палестинском народу у Гази. Тамо је, поред осталог, рекла: “Данас су у свету многи Јевреји у страху само зато што су Јевреји и имају прилику да окусе страх који имају муслимани у овој земљи“. Позивала је на подршку Палестинцима у рату између Хамаса и Израела.
„Људи се чуде, постављају питања, покушавају сами да нађу одговоре на њих, и труде се да искоче из калупа у које смо стављени током дугог периода испирања мозга, још од детињства“, рекла је још глумица и позвала присутне да буду јаки, стрпљиви и да подрже свакога ко има храбрости да говори јавно“.
Увек на мети
Такође је јасно додала и ово: “Ужасна је ствар када се антисемитизам поистовети са критиком државе Израел, ја сам против антисемитизма, ја сам против исламофобије!“. Сузан је пренела и речи подршке Палестинцима које је на друштвеној мрежи Икс њима упутио славни музичар Роџер Вотерс.
Вотерс је већ дуго персона нон грата у Израелу, неки га оптужују за антисемитске ставове, што је он увек одбијао. И појашњавао:
„Цео живот сам посветио борби против ауторитарних режима и угњетавања где год их видим. Када сам био дете, после Другог светског рата, име Ане Франк се често изговарало у нашој кући, оно нас је подсећало шта се дешава када клица фашизма никне непримећено. Моји родитељи су се борили против нациста у рату, а мој отац је платио најтежу цену за своју борбу“.
Откако је 7. октобра Хамас извео терористички напад на Израел и убио око хиљаду двеста цивила, а стотине их узео као таоце, Израел је кренуо у офанзиву на Појас Газе где је упориште ове политичко-терористичке организације. И где на малом простору живи неколико милиона људи. Убили су више од четрнаест хиљада људи, а међу њима је више од пет хиљада деце, како наводе палестинске власти Газе.
Овог пута цензори јавног мишљења намерачили су се на ветеранку америчког филма која је цео живот провела са паралелном каријером у друштвеном и политичком раду, на особу која има знање и искуство као подлогу за оно што говори. И због тога није први пут предмет осуда, подсмеха, линча од стране власти или гласнијих и јачих делова америчког друштва.
Јунакиња филмских хитова као што су „Атлантик Сити“ (прва номинација за „Оскара“ 1981. године), „Вештице из Иствика“ са Шер, Мишел Фајфер и Џеком Николсоном, „Бул Дурам“ са Кевином Костнером, „Глад за крвљу“ са Катрин Денев и Дејвидом Боувијем, „Телма и Луиз“ са Џином Дејвис и Бредом Питом, и многим другим, увек је била против ратова које је водила Америка, од оних старих у Вијетнаму и Никарагви до ових новијих у Ираку и Авганистану.
Била је на мети ратоборних конзервативаца због тога. Вечити носилац прогресивних и левичарских идеја, није се устезала да критикује оне које је некада подржавала, уколико скрену са пута и издају идеје са којима су победили на изборима. Али, чини се да глумицу која је пет пута била номинована за „Оскара“ и једном га добила (за филм „Мртав човек хода“) никада нису толико оспоравили колико последњих година када је „издала“ Демократску странку САД. Овог пута је са већом жестином критикују са леве него са десне стране.
Не гласам вагином!
То је почело када је током предизборне председничке кампање пре седам година подржала Бернија Сандерса да буде представник Демократске странке, а не Хилари Клинтон. Додала је чак и да уколико, ипак, Хилари буде такмичар против Доналда Трампа, свакако неће гласати за њу „јер је она опаснија по Америку и свет него Доналд Трамп!“. То је био шок за део јавности у Америци. Али не и за глумицу која је преко друштвених мрежа добијала ужасне поруке од оних који подржавају Клинтонову, чак и овакве: “Надам се да ћете неко силовати!“
Сузан је 2001. подржала Хилари у њеној трци за место сенатора, али када је две године касније гласала за америчку инвазију на Ирак, подршка је нестала. Веома лако је објаснила свој став:
– Неки људи сматрају да је Доналд Трамп бољи кандидат од Клинтонове, јер ће одмах унети револуционарне промене у систем,ствари ће експлодирати и то је добро како би се ситуација са растућим поделама и напетостима у нашој земљи брзо рашчистила. Хилари има прагматичан приступ тим тензијама, што значи статус кво, али статус кво није одржив. Опасно је и помислити шта ће се десити са овом земљом уколико се овакав статус кво настави.
Називали су је идиотом у новинским колумнама. „Поносна сам ако мисле да је мој мали глас одредио резултат избора и због тога су бесни“, одговарала је Сузан и објаснила: „Људи лоше живе у Америци, то је разлог за победу Трампа. Ми не треба да разговарамо о изборима, већ како смо стигли дотле да је Трамп одговор грађана на њихов тежак живот! Како главни медији у земљи не говоре шта то погрешно ова држава ради, како смо изгубили све слободне новинаре и медије?“.
Још више је разбеснела љубитеље Демократске странке када је у изјави за Би Би Си тада говорила о Хилари Клинтон и рекла: “Ја не гласам вагином, већ мозгом!“.
– Нисам рекла баш да је Хилари опаснија од Трампа, али не смета ми ни такво тумачење мојих речи. Да смо добили Хилари, сада бисмо водили бар још један рат. Погледајте како смо прошли са Обамом а да то нисмо ни приметили на време. Хилари би испод радара обављала многе лоше ствари, баш као што је Обама чинио. Па он је депортовао више имиграната него Трамп, а о томе нико не прича! Заиста немам појма како је тај човек могао да добије Нобелову награду!? Вероватно је у том тренутку било важно за државу да имаму црну породицу у Белој кући, мада мислим да је понеку добру ствар и урадио. Заиста се трудио око бесплатне основне здравствене заштите за све, али је попустио пред фармацеутском индустријом.
О љутим женама
Бесне феминисткиње глумица такође уме још више да разбесни својим аутентичним ставом по питању женских права. Учесница бројних протеста за женска права, још од шездесетих година прошлог века, сматра да се равноправност осваја размишљањем и смиреношћу, а не агресивношћу.
– Призор разгоропађене незадовољне жене дуго се поистовећивао са борбом за једнака права – каже глумица. – Жене имају прао да буду љуте, да желе равноправност, али то је само један делић ове приче, често превише емотиван. Касније, савремене младе жене нису желеле да буду тако доживљене у својој борби са еманципацију, али се сада такав имиџ феминисткиња опет враћа, највише захваљујући Хилари Клинтон. Створила се атмосфера да ако си жена мораш да подржиш само њу као кандидата за председника.
Сузан нема оправдања за оно што су Харви Вајнстајн и сви Вајснтајни широм света чинили женама, али тражи да и жене мало размисле о себи и својим поступцима.
– Неке су свима причале како је Харви скинуо гаће пред њима на његовој јахти у Кану, али ништа нису учиниле, као да су се хвалиле. Неке су биле задовољне што су спавале са Вајнстајном или Џејмсом Тобаком, иако после тога нису добиле улоге или оно што су тражиле. То је последица сексуалне револуције из шетдесетих и седамдесетих година прошлог века када жене у тој позицији нису сматране жртвама.
На њу лично није утицало ништа од свих тих дешавања око Вајнстајна.
– Наравно да је било прилика да ми кажу како нисам занимљива за улогу чим би сазнали да сам удата, али сам можда имала и среће да нисам долазила у таква искушења и сличне ситуације. Увек сам на такве понуде говорила „не“, макар и на смотан или глуп начин. И никада нико није инсистирао после тога, нико ме није сатерао у ћошак, нико се није наслонио на мене. На снимању, усред пустиње, позивали би ме у њихове собе, али сам увек одговарала да идем у своју собу, сама. Никада ме такве понуде нису претерано вређале, можда и зато што нису биле претерано озбиљне. Сећам се да ми је једна јако позната глумица саветовала да нипошто не треба да имам децу, јер се за мајке смањује опсег улога у понуди, а ионако оне престају да стижу када глумица напуни четрдест! То ме је навело да се питам да ли су неке жене жртве других људи или својих избора?
Сузан из два брака има троје деце (ћерку Еву са италијанским редитељем Франком Амуријем) и синове Мајлса и Џека са глумцем Тимом Робинсом (с којим је била у заједници две и по деценије) и у позној осмој деценији и даље снима неколико филмова годишње.
– У сваком случају, равноправност је готово ту, све више жена у овом послу саме набаљају новац и снимају филмове. Моја последња два филма режирале су жене. Жене имају све више моћи, што је добро. Невоља са филмом је што се у њему продаје изглед и привлачност глумаца, а то је клизав терен. Када мушкарци имају моћ да одлучују о томе која ће жена добити неку улогу, често мисле да уз пословни договор обавезно иде и секс. Тако ће бити све док жене не буду довољно економски снажне да могу да одбију непристојну понуду и преживе, у овом послу.
Неко би могао да помисли да је Сузан због својих ставова изгубила и пријатеље, не само (неке) пословне сараднике?
– Нисам, моји пријатељи имају право на своје мишљење. Понекад ме разочарају, али то је њихова ствар. Као у време Вијетнамског рата који су подржавали, а када се завршио казали би ми да сам била у праву. Исто је и сада. Неки моји пријатељи који су хомосексуалци говорили су да им је жао што је Хилари изгубила од Трампа. Онда ја почнем да им објашњавам, како је она опортуниста без својих аутентичних ставова, како је већим делом свог живота била ужасна према хомосексуалцима и да се променила када јој је то затребало. А онда ми досади да свима објашњавам и предложим да више не причамо о томе!
Пише Срђан Јокановић