Током Феста гост Београда био је бразилски редитељ алжирског порекла Карим Ајнуз чији je последњи филм „Краљичина игра“ приказан у главном такмичарском програму. Присетили смо се његовог последњег боравка у нашем главном граду пре четири године када је, на повратку са Кустендорфа, баш у Београду са пријатељима прославио рођендан (17. јануар). Причао нам је да је то било једно досадно вече у ресторану „Калемегданска тераса“.
– Овог пута сам рођендан прославио у Атини, на двострукој журци у стану пријатеља који је рођен дан пре мене и било је лудо, сасвим другачије него у Београду – смеје се Карим Ајнуз (59) на почетку нашег разговора поводом премијере филма „Краљичина игра“. Ова историјска драма о последњим годинама сурове владавине енглеског краља Хенрија Осмог и покушајима његове последње жене да преживи тај брак. Она се зове Кетрин Пар и постала је инспирација за многе дипломате које својом вештином живљења и разговора умеју да изађу као победници из безизлазних ситуација.
Лепо је што сте као бразилски редитељ добили прилику да на енглеском снимате филм о енглеској историји, али постоји ли нека тако харизматична и позната жена из историје ваше домовине која би завређивала играни филм?
– Сигуран сам да их има, али о њима не знамо јер нема много писаних трагова. Сада размишљам… има једна из мог краја, Жовита Фејтоза која је била војник на фронту, у рату против Парагваја. Има и једна познатија, Марија Демита о којој је снимљена серија, она је била жена бразилског Робина Худа који је отимао новац богатима и давао га сиромашнима. Али, то су биле популарне хероине радничке класе, не жене у оквиру државне и дворске хијерархије које су мењале друштво. Мада, била је једна жена, кћи другог бразилског краља, мислим. Звала се Елизабета и борила се за укидање ропства у мојој земљи. У случају Кетрин Пар, фасцинантно је колико су добро Енглези документовали њен живот, а супротно томе Бразил нема толико много архивске грађе о својој историји, можда тек од 19. века наовамо. У време када је Кетрин Пар живела, Бразил није ни постојао, Португалци су тек пристигли у ту нову земљу и освојили је.
Нисам желео туђу руку
У многим земљама нема много писане историје, чак ни легенди, и чини се као да су замена за то историје Француске, Енглеске, Америке које су стално присутне у књигама, филмовима… и понекад више знамо о њима него о сопственој прошлости?
– Потпуно се слажем са Вама и додајем да су филмови у савремено доба такође начин на који се исписује историја, стварају нови митови. Радећи „Краљичину игру“ много сам научио о снимању историјских драма и сада бих волео да пронађем једну такву бразилску причу. Има једна у Алжиру, о берберској краљици Фатми која се борила против Француза, али о њој је већ снимљен филм. Заиста бих волео да тако нешто урадим јер потпуно сте у праву да земље ван Западног света немају много прилике и искуства у екранизацији и пласирању своје историје. Недостатак је мањак грађе и мањак знања у прављењу таквих филмова. Историјски филмови су увек ризик а Бразил нема традицију и знање за то.
Јесте ли потпуно задовољни резултатом свог првог филма на страном језику?
– Апсолутно. У почетку сам имао неке бриге јер се ради о великом новцу и ризику. Плашио сам се да нећу имати слободу да се изразим како желим, али све је било у реду, радио сам баш онако како мислим да треба. То има везе са продуценткињом Габи (Габријерла Тана, прим. аут) која ми је све то омогућила. Тешко је веровати да је ишло тако глатко. Али, ја имам 58 година и нисам дебитовао на енглеском са тридесет. Имао сам понуда после свог првог филма, када ми је било 35, али схватио сам да би ме у Америци појели живог. Био сам млад, неискусан. Живео сам већ годинама у Њујорку и знао сам како то функционише у свету филма. Био сам нов, занимљив, имао успешан први филм „Мадам Сата“ и сви су ми нудили послове. Али, за мене је режија као калиграфско писмо, сваки аутор има свој стил и рукопис и у режији и у калиграфији. Ја тада нисам имао свој стил писања и рада, хтео сам да направим калиграфска слова која су само моја, по којима сам препознатљив. Да сам то покушао да урадим са другим филмом у Америци или било где ван домовине, изгубио бих се. Неко би ухватио моју руку и писао њом онако како он жели.
Хтели сте да будете сигурни у себе пре него што то урадите?
– Чекао сам 20 година а и сада нисам то урадио зато што сам баш желео да имам енглески филм у свом портфолију. Разлог је био бразилски председник Болсонаро који је дошао на власт и затворио филмску продукцију. Истовремено ми је била потребна нека промена и авантура у послу која ће ме одвести из ситуације у којој ми је све удобно и познато. Друга важна ствар за мене била је прави продуцент. Лош продуцент је најчешћи разлог што редитељи из света не успевају на енглеском говорном подручју. Габи је жена, што је посебан квалитет, и није сасвим из англосаксонског света. Њен отац је Србин и међу нама је постојало потпуно поверење. Такође ме је у потпуности штитила од било каквих проблема. И добра је ствар што је Габи желела овај филм и она је изабрала мене, а не ја њу.
Треба ми кардиолог
У филму играју велике светске звезде Џуд Лоу и Алиша Викандер – како сте са њима сарађивали?
– Нисам имао никакав контакт са њиховим тимовима, агентима, адвокатима и другима, то је све Габи завршавала, а ја сам имао само Џуда и Алишу за себе. Током двонедељних проба пре почетка снимања добро смо се упознали, али као и сви људи, своје тренутке лоше воље имају и звезде, баш као и ја. Међутим, увек се водим идејом да је то што радим само један филм који не спашава ничији живот да би био вредан свађе и нервозе. Нисам ватрогасац, нисам хирург, нисам кардиолог, не конструишем мост који може да се сруши док су људи на њему и зато у мом послу треба само да имаш љубав према ономе што радиш. И смисао за хумор.
Можда сте делимично и редитељ-кардиолог: захваљујући доброј нарави коју имате, поред вас се људи осећају опуштено! Кажу да је рад са вама уживање?
– На снимању мора да постоји ред и одговорност а најважније је да људи слушају једни друге. Редитељи имају своје визије али морају да слушају сараднике и глумце јер људи имају много тога паметног да кажу, можеш да учиш од свакога. Строги редитељ који наређује свима на снимању, то је стара школа. Не верујем у Хичкокову мисао да су глумци стока коју треба водити. То је мачоистички став непоштовања других. Када ја имам лош дан, то не показујем. Држим у себи и зато ми је потребан кардиолог. Велики је стрес снимити играни филм. Заиста мислим када кажем да нећу још дуго моћи ово да радим. Снимање је као одбројавање дана и сати колико ти је остало до краја, али ја увек контролишем напетост и инсистирам на дисциплини и тишини док се ради. Свако шушкање, шапутање, жамор, све то показује непоштовање према глумцима којима треба концетрација.
Показујете лу некад несигурност у оно што радите пред сарадницима, дилеме и двоумљења?
– Не, то не сме да се ради. Иди у тоалет или се негде сакри док се не средиш, јер све на снимању зависи од енергије и сигурности редитеља. Говорим мојим глумцима и сарадницима да имам право да не знам шта желим, али и да то морам да решим одмах. Имам право да сумњам и размишљам, јер у супротном бих само био извршилац нечијих упутстава. Ако сам ја несигуран то преносим на глумце и то није добро. И највеће звезде су крхка бића. На снимању им треба неко на кога могу да се ослоне, а то мора да буде редитељ.
Зашто сте се опет вратили у Бразил да снимите филм „Мотел Дестино“ уместо да наставити каријеру на енглеском?
– Морам да признам да сам мислио да режирање на страном језику није тако тешко, али сада видим да није ни лако. Ја добро говорим енглески, учио сам школе на том језику и осећам се удобно док га говорим, али је рад на њему, ипак, другачији. Сада ми је било потребно да поново радим на свом језику, са бразилским глумцима. Имам осећај да ћу се после сваког филма који снимам на страном језику враћати у моју земљу да радим следећи на португалском. Једини период када то нисам могао је док је Болсонаро био на власти и чим је отишао, после шест месеци сам тамо снимао филм. Да је поново био изабран „Мотел Дестино“ никада не би био снимљен. Док су његови претходници Лула и Дума водили државу филмови су добијали средства за снимање, када је Болсонаро дошао замрзао је сва средства. Када је нови председник изабран, у мој филм је после пет година стајања у фиоци поново удахнут живот.
Мала ствар кад судбина једног филма зависи од првог човека државе!?
– Најтрагичније је што је тај човек био изабран на изборима, тако да није један човек. Већи део земље је то желео. То није више важно, сада имам жељу да радим филмове на различитим местима у свету. Имам и једну понуду из Јапана, овај следећи „Орезивање грма руже“, инспирисан легендарним првенцем Марка Белокија „Песница у џепу“ (1965) је на енглеском и снимаће се од јуна у Италији, имаће звезде попут Кирстен Стјуарт и Џоша О′ Конора. Волим да снимам на различитим језицима и континентима када сам већ у прилици да бирам. Важно је да човек не ради стално исте ствари.
Французи ми не би дали
О чему се ради у филму „Мотел Дестино“?
– О младићу који је нешто лоше урадио и бежи од банде којој је припадао. Стиже у мотел, али мотели у Бразилу нису исто што и у Европи, тамо су они места где људи одлазе на пар сати да имају секс. Тамо јунак филма покушава да се сакрије. Упознаје жену власника мотела, веома насилног човека, и започињу љубавну везу која говори о солидарности. То је врста еротског трилера. Љубавна прича о солидарности. Знате, постоји психолошко насиље коме нема краја и које се може завршити једино насиљем у одбрани. Филм има занимљив крај и показује како вас само судбина може избавити из неких тешких ситуација. Не мислим да је злочин којем на крају прибегне жртва једини излаз од психо насиља које она трпи. Зато ме је занимала Катрин Пар, она се изнутра борила против насиља што ми је фасцинантно. Моји родитељи долазе из Бразила и Алжира и знам да се крај колонијалног ропства и насиља над другим народима не може завршити дипломатијом. Алжир никада не би постао независтан и ослободио се Француза да није било револуције и насиља. Али, нису Алжирци били насилни већ колонизатори који су над њима вршили насиље више од сто година.
Мислите ли да би ову мисао могли да кажете на прес конференцији негде на Западу?
– Зашто да не, била би то добра провокација! Али, и овде, у Београду, изненадила ме је реакција једне новинарке која је констатовала да се „Краљичина игра“ завршава чином великог насиља. По мени то убиство које жртва чини над насилником није велико насиље, већ је то психолошко насиље и све што је тај краљ радио својим женама. За мене је тај чин била правда. Многе дипломате воле да нађу решење за тренутно стање, али тренутно стање није увек правично. Гледајте сада ситуацију у Гази, ми морамо да се бавимо историјом која је претходила томе. Али, не оном коју пишу победници. Зато сам био узнуђен због понуде да баш ја са бразилско-алжирским пореклом снимам филм о енглеској историји. Из Француске такву понуду никада нисам добио нити ћу, Французи никада не би дозволили Алжирцу да снима филм о њиховом краљу. Историјски филмови су увек били привилегија одређених класа и нација. Колико палестинских филмова има о окупацији Газе? Два, три? Пре десет година сам био у Гази и тада је тамо био ужас, моје најболније искуство које сам икада доживео, а могу мислити како је сада. Често идем и у Алжир, њихова верзија колонијализма је више од једног века била скривена, сви злочини које су Французи тамо чинили током века и по. Милион Алжираца је убијено због жеље да буду слободни. То се мења у данашњем свету и ситуација у Гази после ове трагедије никада неће бити иста.
Пише Срђан Јокановић
Фото: Цебеф