Један од таквих примера је и прича о сликарки Милени Павловић Барили и великом научнику Николи Тесли. Они су били комшије у Њујорку од лета 1939. па до јануара 1943. Она се виђала са виолинистом Златком Балоковићем, који се дружио и са Теслом. Када је Тесла преминуо, током комеморације, Златко Балоковић и хор „Слован“ извели су српску родољубиву песму „Тамо далеко“. Међутим, Милена и Тесла се никада нису срели… иако су поред Балоковића имали још доста заједничких пријатеља, између осталих и Константина Фотића, српског дипломату који је своју дужност у посланству у Вашингтону започео октобра 1935. а када је Посланство подигнуто у ранг дипломатског представништва, постављен је за првог амбасадора Краљевине Југославије у САД, септембра 1942. Пензионисан је у лето 1944. као „неподобан“ због подршке покрету генерала Драже Михаиловића. Милена и Тесла су једно време живели у Паризу и били очарани овим градом, читали су књиге до дубоко у ноћ, знали су многе песме напамет и били су „радохоличари“.
***
Наш познати сликар Паја Јовановић, урадио је портрете Милутина Миланковића, Михајла Пупина и његове ћерке Варваре. Али, Миланковић и Пупин се никада нису срели, нити су се дописивали. Данас се портрети ‘господина Пупина’ и ‘госпођице Пупин’ налазе у Народном музеју у Београду, а Миланковићев портрет, његова породица која живи у Аустралији, поклонила је Српској академији наука и уметности (САНУ) и налази се у Збирци уметничких предмета.
Пупин се према Паји увек опходио пријатељски, изузетно је ценио његово сликарство и користио је сваку прилику да свом земљаку боравак у Америци учини што пријатнијим, да му буде добар домаћин. Паја Јовановић борави у ‘Обећаној земљи’ 1902/1903.
Као редован посетилац бечких музеја и галерија слика, Миланковић ту упознаје познатог српског сликара Пају Јовановића. О успеху Јовановићеве изложбе у Бечу, Миланковић пише: „Колосално његово платно ‘Furor Teutonicus’ (Битка у Теутобуршкој шуми) начини огромну сензацију и однесе највишу награду, не мање и остале његове слике које је излагао у Уметничком павиљону, а особито његови мајсторски портрети бечких лепотица.“ Миланковић и Јовановић су се спријатељили и остали блиски до Пајине смрти.
***
За Пупина је познато да је више пута заложио сав свој иметак који се мерио милионима долара да би Краљевина Србија добила ратне кредите. Њујоршки банкари су му предочили да постоји велика вероватноћа да изгуби све што има и остане без ичега. На то им је Пупин самоуверено одговарао: „Ако пропадне Србија, нека пропаднем и ја.“
По томе су Миланковић и Пупин били „сродне душе“, али за Миланковићева добра дела према Србији мало се зна. Преломна година за научни рад Милутина Миланковића била је 1909, након што је Аустрија прогласила анексију Босне и Херцеговине. Криза достиже врхунац марта 1909, стављањем аустријске војске у ратно стање и претњама да ће Аустрија да нападе Србију, што је Србе у Аустрији држало у грозничавој неизвесности. „Тада сам потпуно јасно осетио да се налазим у непријатељској земљи. И тај осећај ме више није остављао…“ – рекао је Миланковић.
Баш те године, он је одбио позив да ради на Универзитету у Загребу, попут бројних српских интелектуалаца из расејања, ношен дубоким патриотизмом, Миланковић напушта удобан живот и финансијски веома уносан посао грађевинског инжењера у Бечу, те долази у Београд на место професора на Универзитету. Али, за разумевање његовог патриотизма важан је још један његов подвиг: по доласку у своју матицу, како је звао Србију, одриче се држављанства црно-жуте монархије и прима држављанство Краљевине Србије, полаже свечану заклетву и бива уврштен у српску Војску као резервни официр. Као добровољац 1912. учествује у балканским ратовима.
И Пупин и Миланковић су написали своје обимне аутобиографије: „Са пашњака до научењака“, Михајло Идворски Пупин и „Сећања“, Милутин Миланковић.
Пише: Марина Булатовић, ауторка романа ,,Срећна Српска нова година“
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању