Игало, јануара
Десанка Максимовић се пре неки дан преко „Политике” придружила свима онима који траже милост за један од најлепших кањона на свету, траже спас и очување реке Таре у њеној ненадмашној лепоти. Био је то повод да велику песникињу посетимо у Игалу где се опоравља у Институту “Др Симо Милошевић”.
Надали смо се да ћемо је срести негде на шеталишту „Пет Даница”, али дан није био за шетњу: небо се склопило и киша данима лије како то ваљда само овде уме, на обронцима Орјена и у Бококоторском заливу, и из куће излази онај ко мора. Узалуд су је на шеталишту очекивале девојчице које пишу стихове, да је поздрае, да јој се придруже у шетњи и изблиза виде и чују поетесу која већ цео један људски век тако заносно и страсно верује у живот и његове чари, верује „у реку заборава и њену бесконачност…“
Куцамо на врата собе на седмом спрату лечилита у Игалу. Изнутра се одмах јавља танан продоран глас. Изгледа као да је једва дочекала да неко наврати, а опет јој је приметно нелагодно зато што смо је затекли у кревету затрпану књигама и папирима. Време је подневног одмора, али је за њу и то прилика да прочита нечији нови стих, да забележи свој који је можда севнуо и у овом суморном дану, да прочита и по могућности одговори одмах и на што више писама која јој и овамо стижу.
– Зар и ти, сине Бруте! Зар није било доста разговора у последње веме – као љути се док јој објашњавамо разлог посете, али у очима, на лицу стално преливеном осмехом, нема ни трага срџбе.
Рекосмо да овом приликом не бисмо о стваралаштву, поезији, критици и критичарима…
– Нећеш ваљда, рећи да некога занима мој живот – прекида нас већ сасвим непосредно – је ли ми нога оздравила, јесам ли проходала, где шетам, с ким се виђам, шта читам… Кога то може занимати? Додуше, и мене више од бојева и политичког живота владара, рецимо, занима њихов породични живот. Наравно, не онај најинтимнији него какве су им, на пример, биле куће, дворови, каква је била постеља на којој је спавао Немања, или цар Душан, или хрватски краљ Томислав… Какво им је било посуђе, каква су јела јели… У историјама се о томе, о тој материјалној култури, ништа не говори… Ето, можемо о томе, о мом животу причати, само да не буде о најличнијем, домаћем животу као оно „Виктор Иго у папучама“, или писма Тургењева некој тамо блиској му жени…
Желели бисмо да говоримо о Тари. Да нам кажете шта Вас је подстакло да се пре неки дан прикључите апелу да се ова наша река сачува и њена лепота трајно заштити.
Пише Будо Симоновић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању