Дипломирао је композицију и оркестрацију на Факултету музичке уметности у Београду. Растао је окружен овом уметношћу. Отац му је био Миодраг Илић Бели, славни композор, највише познат као творац примењене музике. Брат Александар Сања је такође оставио изузетан траг као аутор низа веома популарних мелодија у забавној, етно, примењеној и рок музици, између осталих „Бај, бај, бај” у извођењу Бисере Велетанлић, „Принцеза” Слађане Милошевић и Даде Топића, „Срећо реци” за Мају Оџаклијевску, химну ФК „Црвена звезда” и много тога још, посебно сa групом „Балканика” која је оставила снажан музички печат афирмишући такозвани world music.
Све ове референце значе, али нису пресудне, јер се Драгољуб Драган Илић, поред успешног и оца и брата самостално остварио такође кроз низ делатности повезаних с музиком. Кад је у питању примењена музика, популарни Илке као композитор потписује филм „Није лако с мушкарцима”, ТВ серије „Мој рођак са села”, „Стижу долари”, „Немањићи” и сијасет позоришних представа и сонгова намењених деци. Аутор је и музике за чувену шпицу ТВ квиза „Слагалица”, као и композиције „За милион година” која је окупила тадашњу YU рок репрезентацију и била део светске подршке за помоћ гладнима у Африци. Био је и дугогодишњи уредник у тадашњој Продукцији грамофонских плоча Радио-телевизије Београд.
И поред свега побројаног, популарног Илкета многи највише препознају као клавијатуристу и једног од аутора песмама рок групе „Генерација 5”, чија је нумера „Долазим за пет минута” и након четири и кусур деценија од настанка, према подацима СОКОЈ-а, пре три године била званично најемитованија песма у етру.
Како је било одрастати у музичкој породици, шта сматра једним од највећих домета у каријери, како данас гледа на песме „Генерације 5“, за читаоце „Илустроване” говорио је Драган Илић Илке.
Потичете из музичке породице, поред брата Сање и ваш отац Миодраг Илић Бели, као творац примењене музике, оставио је дела за сва времена?
– Ако ћемо прво о оцу – наравно, он је мој први узор од најранијег детињства. Сећам се времена кад је компоновао музику за серију за децу „На слово на слово”. Уз његове сам се са композиције успављивао, јер често је знао да до касно у ноћ припрема сонгове који су се изјутра снимали, тако да ту музику јако добро памтим. Пре неколико година мој брат Сања и ја смо радили омаж серији „На слово на слово” спремајући музику за позоришни мјузикл који је изводило Позориште на Теразијама и баш се звао „На слово на слово”. Хоћу да кажем да су и мој отац и брат, који су нажалост данас покојни, оставили јак утисак на мој стваралачки рад, и мој опус је био инспирисан њиховим композицијама.
И ви потписујете много композиција из примењене музике – за позориште, филм телевизију. Многи не знају да сте управо ви аутор чувене шпице за ТВ квиз „Слагалицу”. Дакле, није вам страно ни писање музике по поруџбини, а били сте дуго и запослени на телевизији?
-– Јесте, ја сам дугогодишњи уредник и музичке редакције и продукције грамофонских плоча. Мене су у животу интересовале разне ствари. Можда је тај истраживачки дух на неки начин и узроковао да сам променио доста жанрова, али, како бих рекао, све то је из мене излазило природно. Све за чим сам трагао и све што сам радио у животу имало је мој рукопис, тако да сам се у свим жанровима трудио да пронађем своје место и да на неки начин то сликам неком својом естетиком.
Пише Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању