Својевремено је представа „Драги мој лажљивче” у извођењу Михајла Викторовића и Радмиле Андрић ушла у Гинисову књигу рекорда као најдуговечнија представа с истом поделом. Наиме била је на репертоару без прекида пуне 34 године, све до Викторовићеве смрти. Гинисовој екипи (ако већ то није учинила) крајње је време да допише нову одредницу, јер представа „Женски разговори”, по текстовима Душка Радовића игра се у истој подели пуних 40 година. Ансамбл ове свевремене комедије већ четири деценије без промена чине исти глумци, наша саговорница Весна Чипчић, потом Милан Цаци Михајловић и Светлана Цеца Бојковић.
– Четрдесет година играмо ову представу – каже Весна, а доказ да то публика воли је њено трајање. Мислим да никада нико није ништа тако духовито написао о односу мушкарца и жене, као што је то учинио Душко Радовић, тако да нам је велика радост и задовољство чим је играмо свих ових четири деценије. Обишли смо с овом представом целу бившу Југославију, ишли по Европи и по Америци, где све нисмо путовали и играли, каже Весна Чипчић која често у овој представи не пропусти прилику да са бине парафразира стиховану реплику њеног земљака Мирослава Антића, у којој се спомињу минђуше и наравно присутним гледаоцима упути римовани велики „поздрав од Кикинђуше”. А кад је већ реч о њеном завичају, вреди се подсетити и на Веснине прве глумачке кораке.
Као заслужног човека за ваше почетке и глумачку афирмацију увек истичете кикиндског редитеља Драгана Јовића?
– Да. Ја обично кад говорим и кад ме прозову на ову тему, не могу а да не поменем свог првог учитеља Драгана Јовића у Кикинди. Од Драгана сам, заправо, толико пуно научила и тако на прави начин заволела сцену и позориште и овај мој глумачки посао, да сам му захвална до краја живота. Он је био мој први учитељ, други учитељ је био мој професор Миленко Маричић на Академији, а трећи, морам да кажем – Бранко Плеша.
Дакле све бардови позоришта, а занимљиво је да сте ви ширу афирмацију стекли преко телевизије и филма. Најпре као Весна, Шурдина жена у „Врућем ветру“, потом као Фрау Елза у серијалу „Жикина династија“… Колико је било тешко отргнути се од тог наратива и онда градити театарску каријеру?
– Било је тешко, заиста. Ја сам свесно оставила и баталила снимања и телевизијске серије и филмове, да бих се посветила театру и Богу хвала да сам још тако млада заправо донела тако важну одлуку о својој каријери и остварила се као позоришна глумица.
Остваривали сте значајне позоришне улоге и у суседству?
– Гостовала сам, много у Хрватској, али сам везана готово чертрдесет година за своје Београдско драмско позориште. Играла сам неке представе у Народном позоришту и Југословенском драмском али је Београдско драмско моја кућа.
Често наводите како сада више играте као званичан пензионер, него док сте били у радном односу?
– То је истина. Имам обичај у последње време да кажем да више сад играм, него кад нисам била у пензији То је тако код нас глумаца. Некако периодично – дође неко време кад сте са мало обавеза, па онда одједном све крене, па онда мало опет стане… таква је ситуација. У позоришту сам доста ангажована и доста играм и то ми је велико задовољство. Сад сам у пензији, али имам пет представа на репертоару, није то мало.
Мислите ли да је публика у провинцији ускраћена за представе високог уметничког домета, јер најчешће гостују представе лакшег садржаја, водвиљи, мјузикли и остало?
– Па не, богами, не мислим уопште тако. Мислим да врло озбиљне представе гостују у унутрашњости из простог разлога зато што има заиста квалитетних и дивних представа, тако да мислим да то није као што је некад било.
Пише Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању