Стефан, Милан и Страхиња
Први кораци у Дрвенграду
Три глумца и другара са приштинске академије се увек изнова враћају на брдо Мећавник, јер су ту отпочели своје позоришне и филмске каријере
У паузи између две пројекције, седели смо за истим столом ресторана „Висконти“ у Дрвенграду и причали о ономе што смо гледали. Страхиња Бичанин је признао да га је управо „одувао“ филм који је малочас видео. То је био италијански „Диско Бој“. Ту се испоставило да су сва тројица другара за овим столом, заправо, глумци са исте класе академије из Приштине, са седиштем у Косовској Митровици.
Страхиња Бичанин (32) је рођен у селу Велико Крушево код Пећи, где му родитељи и данас живе. У њему живи чиста вода завичајна Белог Дрима. „Вода одређује карактер човека који је поред ње одрастао“, каже он својим класићима пола у шали пола у збиљи. За Дрвенград га вежу први глумачки кораци, ту је пре неколико година на позоришном фестивалу извео своју дипломску представу „Плеј Стринберг“ у којој је играо и Милан Поповић (31), други млади глумац за овим столом.
Некада је Страхиња био јунак значајних позоришних представа у неколико градова Србије, али последњих пар година преузеле су га ТВ серије („Корени“, „Време зла“, „Време смрти“, „Нечиста крв“), као и посао возача у Министарству финансија, од кога живи. Сада се спрема да игра у још две серије: једна је „Константиново раскршће“ по истоименој књизи Дејана Стојиљковића, а друга „Икона Светог Ђорђа“ Радоша Бајића због које је почео да учи албански језик. Признаје да га никада није учио, иако га његов отац говори течно, и да је због тога изгубио неке улоге у Приштини. Каква је ситуација доле, питамо га? „Више од двадесет година живимо у неизвесности и не знам шта ће бити, али знам оно што бити неће, а то је да Косово и Метохија никада неће бити ван Србије“!
И поменутог Страхињиног колегу Милана, рођеног у Суботици, за Дрвенград вежу успомене на глумачке почетке: управо је ту одиграо своју прву улогу, у филму „Бранио сам Младу Босну“ Срђана Кољевића у коме је играо једног од чланова организације из наслова. Иако има среће са серијама („У клинчу“, „Ургентни центар“, „Швиндлери“, „Група“…), волео би да се више посвети позоришту.
Трећи јунак „глумачког стола“ дрвенградског стецишта уметника Стефан Ђоковић (28) издваја се од прве двојице – по висини и чињеници да пре уписивања академије никада није крочио у позориште нити је гледао неку представу уживо. Глума као позив пала му је на памет случајно и имао је срећу да се добро спреми и после треће године средње школе буде примљен на академију.
– На првом часу имали смо задатак да свако напише пет омиљених глумаца, редитеља, филмова, позоришних представа – каже Ђоковић. _ Негде сам имао по један или два одговора, а за позоришне представе вратио сам празан папир. Нисам знао шта да напишем. Професор ме је питао: „шта ћеш ти овде?“
Стефан тврди да је са 205 центиметара највиши глумац у историји српског филма и да је због тога имао неких невоља у каријери. Рецимо, када је у серији „Јужни ветар“ требало у једној сцени да га Милош Биковић испребија, редитељ је схватио да не може мањи човек да испребија двоструко већег, не би бло уверљиво. Зато су променили сцену тако да Милош заскочи Стефана отпозади и брзо га удари док овај иде да баци ђубре у контејнер.
Та мала сцена зачињена овом анегдотом донела је популарност Ђоковићу, рођеном у Крагујевцу, јер су почели одједном да га зову новинари. Било му је чудно што тако мала сцена изазива толику пажњу. Касније је играо у „Немањићима“, „Закопаним тајнама“, „Ургентном центру“ и још неким серијама.
Вивек Раи
Сада има за цигарете
Оставио је добро плаћен посао да би се бавио филмом и после осам година први пут стигао до неког фестивала и прве награде у животу, „Сребрног јајета“ на Кустендорфу. Захвалан је родитељима што га све то време нису избацили из куће
Двадесет минута трилера, драме и животне поезије под насловом „Шанти“ добило је другу награду (Сребрно јаје) на овогодишњем Кустендорфу. Реч је о адаптацији једне књижевне приче засноване на истинитом догађају: самохрана мајка Шанти са малом ћерком, и уз помоћ простодушног и не баш бистрог помоћника, обавља све послове у сеоском домаћинству. Када једне ноћи два лопова упадну у Шантин дом и прете да ће убити и њу и дете уколико им не да новац и драгоцености, мајка ужасну ситуацију решава на несвакидашњи начин.
Аутор филма је Вивек Раи из Индије. Пре овога режирао је четири кратка играна филма. „Шанти“ је снимио 2019. за петсто долара, али је све стало због пандемије и тек је крајем прошле године завршио монтажу. Вивеку, рођеном 1984. године, ово су први фестивал и награда у животу и примајући „Сребрно јаје“ на сцени „Проклете авлије“, готово је заплакао говорећи о томе да је пре осам година напустио посао да би се бавио филмом. Питали смо га зашто је то учинио?
– Радио сам фирмама у Непалу и Индији, једна је била рекламна агенција, а друга невладина организација и бавио сам се статистиком и одржавањем информационог система, али нисам више могао да поднесем посао од девет до пет. Пошто сам одувек волео филм помислио сам да бих могао да почнем као глумац. Схватио сам да избор улога за човека оваквог лица и ниског растом није баш велики. Онда сам одлучио – режија је идеална за мене, иако нисам завршио никакву филмску школу. Родитељи су били љути на мене због одлуке да напустим посао који је био добро плаћен, због којег су били срећни, и само је било остало да им испуним још једну жељу – да ме ожене. Нисам им испунио ниједну од те две жеље. Ипак, и отац и мајка су до сада били веома попустљиви према мојим жељама и подржавали ме. Живим код њих, отац ми понекад купује цигарете када ми понестане новца. Били су срећни када су видели да ми је филм изабран за такмичење на Кустендорфу и да путујем за Србију. Отац ми је рекао да се коначно исплатио мој тежак филмски рад дуг седам година током којих сам завршио ова четири филма, док су још четири остала незавршена. И пожелео ми срећан пут.
Прича овог филма се заиста десила на граници Индије и Непала, али Вивек Раи га је снимао у његовом родном граду Дарџилингу, одакле су и сви глумци у овом делу. Они су посебно допринели уверљивости и снази филма.
– Главна глумица Шантила Таманг је ишла на неколико курсева глуме и сада игра у позоришту – открива нам Вивек Раи. – Остали које видите у филму уопште нису глумци, мислим на она два бандита. Онај главни, кога домаћица у чију је кућу провалио убија, заправо је продавац поврћа у чијој ппиљарници често купујем. Био ми је за ту улогу потребан неко крупан и са претећим изгледом, па сам га питао хоће ли мало да глуми у мом кратком филму. Он је приватно један диван умиљати човек који никога не би повредио. Када сам га питао чега се највише боји у животу, рекао ми је: “Не плашим се ничега и никога, осим моје жене!“ Ето, у мом филму му је једна жена дошла главе. Али, пристао је јер је признао да му је одувек била жеља да постане глумац. Другог припадника банде у филму игра човек који је возач камиона, такође из мог краја. На жалост, умро је прошле године.
Вивек сада планира да сними и први дугометражни играни филм за који је пола новца већ сакупио.
Лука Попадић
Сукоб због сира
Српски редитељ је представио нови филм у коме истражује питање припадности и идентитета кроз хијерархију швајцарске армије чији је он официр. Сузе и смех пратили су пројекцију на Кустендорфу
Стари знанац Кустендорфа који је на овом фестивалу већ освојио „Бронзано јаје“ за филм „Мамци и удице“ и награду за фотографију („Рингишпил“) познат је нашој публици и по другим кратким, документарним и играним, остварењима: “Едмунд у Кнежевцу“, „Црвени снег“ и „Вести“ – са овим последњим такмичио се на фестивалу у Локарну, у програму „Леопарди сутрашњице“. Управо је тамо, пре готово три године дао велики интервју за „Илустровану Политику“. И управо је, каже нам ових дана на Кустендорфу, тај интервју утицао на коначан изглед његов првог дугометражног филма „Моја швајцарска војска“ који је приказан у Дрвенграду.
Тај документарац говори о три младића пореклом из других земаља који служе швајцарску војску и имају жељу да напредују у том позиву и постану официри. Са-ад Диф је из Туниса, Андрија Стојковић из Србије и Турубан Тучатанан из Шри Ланке. Пратимо како они своје традиције и навике мешају са швајцарским, како се у томе сналазе, како они прихватају друштво у коме живе, а како друштво прихвата њих. Поменути интервју за „Илустровану“ навео је Попадића да у ту емигрантску причу убаци и себе. „Тек када сам прочитао тај интервју и видео да сте написали да ја имам филмску животну причу, помислио сам да то може да буде истина јер су после тога много више почели да ме питају о томе како један српски редитељ може да истовремено буде и официр швајцарске војске?“
Лука је рођен у швајцарском граду Бадену где му се почетком седамдесетих доселио отац, а убрзо и мајка. Тамо је завршио основну и средњу школу, уз велике драме које су се догађале у његовом младом животу: најпре му је преминуо отац, док је био сасвим мали, а убрзо и мајка, у тренутку када је уписао студије политичких наука у Цириху. Понуда да по завршетку редовног војног рока упише официрску школу дошла му је као сламка спаса: “Војска ми је давала стабилност у животу коју тада нисам имао, осећај да негде припадам“.
Борба за једно „ћ“
Политичке науке није завршио, али постао је потпоручник (један месец у години има обавезу да иде на вежбу), бавио се реп-музиком и графичким дизајном и уписао београдски Факултет драмских уметности, што му се чинило као обједињавање свега што је тада волео.
Тако смо дошли и до „Моје швајцарске војске“ која ускоро креће у биоскопе те алпске земље, а вероватно и широм света.
– Тема филма су идентитет и припадност, а те ствари су ми јако важне – каже нам Лука Попадић током Кустендорфа. – Професори на факултету, посебно Горан Марковић, говорили су нам да први дугометражни филм треба да снимамо са темом из места где смо одрасли и стасали, јер ми ту средину, њене обичаје, људе и прилике познајемо боље од других. Желео сам да јунаци филма буду различити по пореклу, ставовима, чак и родовима војске у којима служе. Никога од њих тројице нисам знао од раније. Војска ми је дала дозволу за снимање и обезбедила контакте свих батаљона који су у неком тренутку на вежбама.
То је био пакао, признаје Лука. Имао је само три недеље за снимање и оно што успе за то време да уради то је све. Нема времена за припреме, упознавање протагониста филма, дуге договоре:
– Сваки војник служи један месец годишње војску и уколико не успем да снимим и урадим све што треба током тог месеца, онда чекам годину дана до следеће прилике.
Зато је све трајало прилично дуго, целих осам година од почетне идеје.
– Прво сам изабрао Тунижанина из антитенковске јединице, потом Тамилца који је везиста, а на крају Србина из јединице за борбу против биолошко-хемијског напада.
Њихове породичне и животне исповести су узбудљиве, некад духовите, некад горке, а некад и смешно-тужне истовремено, као када Лука покушава да етикету са именом на униформи посрби и стави кврчицу на латинично слово „ц“. Званично се ту није могло ништа учинити и онда је Попадиц узео фломастер, доцртао кврчицу и постао Попадић. Или, када су га обавестили да по швајцарским законима покојников вечни сан у Швајцарској траје 25 година и да се после тога гроб исељава и прави место за друге. Урна је била превелика за кофер који се ставља у авион па је понео као ручни портљаг. Ни ту није био крај авантурама покојника, јер и Србија има своја правила. Наше урне су мање од швајцарских и не може сав пепео да стане у њу. Узели су још једну урну и тако отац сада почива у две урне.
Непријатно питање
Гледаоцима је посебно занимљиво да виде систем швајцарске војске, јединствен у свету где сви мушкарци после служења војног рока задужују пушку, униформу и гас маску, држе их код куће и један месец годишње одлазе на вежбу. За то добијају новац у висини своје редовне месечне плате – до одређеног нивоа, како не би неко добио социјалну помоћ, а неко милионе. Наоружани народ у неутралној Швајцарској је добра ствар, сматра Попадић:
– Самим тим што држава са народом дели тај монопол силе даје могућност стабилности држави, јер не постоји могућност пуча. Не постоји професионална војска, сви официри имају своје послове и само један месец у години носе униформу и иду на вежбу. Имам много предака официра и када је мој покојни стриц имао срчани удар дошла је војна хитна помоћ да га реанимира. Идеја да постоји војна каста која је држава у држави Швајцарцима је страна. Донедавно, не знам сада, и посланици у парламентима су два дана недељно имали обавезу да буду у скупштинским клупама, а остатак седмице су проводили на својим пословима. Само министри су стално запослени у држави. И полиција је организована другачије него код нас. Тамо сваки кантон за себе запошљава полицајце и са њима се договара око плате и услова и то је онда лако, јер нема прилике за неспоразум, то су све људи из истог краја. Права народна милиција. Само неке антитерористичке јединице и оне за пратњу државника су на националном нивоу.
Занимљиво је свакако и питање расизма. У Швајцарској није толико присутно у јавности, али…
– Ми, који потичемо из других земаља или континената то осетимо, урођен нам је тај инстинкт. Видим разлику у гласу и тону особе с којом разговарам телефонм када се представим само као Лука и када додам да ми је презиме Попадић. Ипак, у Швајцарској немате градове од више милиона становника, немате велико сиромаштво и зато не постоји гетоизација дошљака, сви имају прилику да се брзо уклопе у друштво и то чине. Нема велике нервозе по том питању.
Једини тренутак када смо видели ту врсту „нервозе“ била је сцена неке официрске прославе на којојо је био присутан Са-ад Диф. Све је било у реду док на сто није стигао познати швајцарски сир фонду који је Тунижанин желео да избегне јер у њему има алкохола. Други официр, надређени, био се прилично увредио и почео да говори против тог Дифовог геста.
– Случај са фондуом је специфичан – објашњава нам Лука. – Нисам сигуран где ту почиње расизам, пре бих рекао да је посреди неспоразум. Фонду је свето швајцарско јело и врло су строга правила како се припрема и не можете да га правите без алкохола. Није лако променити културолошки образац једне земље и када од двеста официра за столом један каже да из верских разлога не једе фонду, онда је тешко наћи решење. Тунижанин никада није правио проблем око хране иако, наравно, не једе свињетину нити месо без халал етикете. Иако сви треба да научимо да живимо у складу са културним обрасцима земље у којој живимо, у овом случају бих стао на страну Тунижанина и не бих правио питање око тога.
У филму је Лука поставио и једно директно, не баш очекивано и још мање пријатно, питање својим сарадницима: коју страну бисте изабрали уколико би Швајцарска заратила са Тунисом, Србијом или Шри Ланком? Било је занимљиво гледати изненађена лица три официра, покушаје да пронађу прави одговор,а ми смо то исто питање поставили аутору филма за крај интервјуа. Као да га није очекивао, збунио се!
– Можда би требало да у стилу швајцарске дипломатије будем неутралан, али ја се зато залажем за неутралност Швајцарске како никада не би дошло до таквих ситуација. Не избегавам одговор, али не бих стао на било коју страну, једноставно бих напустио војну службу.
Текст и фотографије Срђан Јокановић