По заузећу Србије, Турци су многе српске цркве претворили у џамије, па су то хтели да учине и са дечанском манастирском црквом. За ову сврху доведена је у Дечане силна турска војска и много њихових верских великодостојника да би тај чин био што свечанији. Да ово не би изазвало буну околних Срба, Турци су распоредили војску око манастира и донели доста муниције, коју су сместили у кулу звонару на великој капији. Главни војсковођа са доглавницима сместиo се у најбоље одаје конака и онда позваo игумана и монахе и предложиo им да се потурче. У противном, да одмах напусте манастир.
Пошто су одбили да се потурче, игуман и братија молили су, преклињали, плакали, обећавали злато, само да Турци не дирају манастир, али ништа није помогло. Турци их истераше из манастира и они се повукоше у испоснице у клисури више манастира. У манастиру је остао само Свети краљ, у ћивоту, на кога Турци нису рачунали.
По договору међу Турцима, обред претварања цркве у џамију имао се започети пред главним улазом у цркву. Цео простор испред цркве застрт је ћилимима. У средини, на почасним местима, налазили су се заповедник војске и остали великодостојници. За главног верског старешину одређено је место пред главним вратима са јужне стране.
Када су трубе и таламбаси огласили почетак свечаности, војска споља радосно јурну унутра и испуни сав простор око цркве. Тада верски старешина поче да клања на свом месту. Али у том часу земља се затресе и фигура лава стражара са јужне стране поред прозора Светог Георгија откину се, паде на главу верског старешине и размрска је. Истовремено препукну свод паперте, поломише се мермерне плоче међу гробовима Светог краља и Свете Јелене и изби чудан пламен, који моментално обави цркву изнутра и споља и опали Турке који су стајали уза зид црквени.
Овим збивањима придружи се и страшна олуја са провалом облака, муњама и громовима. Један гром удари у полумесец на кули, који тек што су Турци поставили, запали муницију у њој и кула се уз страшну експлозију сруши. Са кулом се сруши и краљева палата.
Текст и фотографије Зоран Влашковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању