Изненадна смрт каирског археолога подгрејала је старе приче о проклетству које погађа сваког ко наруши мир фараона Тутанкамона
Tутанкамон наставља да убија! Пре неколико дана у Каиру је умро др Гамал Мехрез, генерални директор Египатског археолошког музеја. Његова смрт, само неко лико дана после отварања Тутанкамонове изложбе у Лон дону, чији је организатор био и покојни др Мехрез, оживела је старо предање о проклетству које је најмлађи египатски фараон бацио на све оне који додирну његово благо. Иако постоји лекарски налаз о смрти египатског археолога (излив крви у мозак), многи сматрају да је он 21. жртва фараонове освете.
Двојица упорних
Археолози, али и разни авантуристи, годинама су правили планове како да пронађу баснословно благо египатских фараона, закопано негде дубоко под пустињским песком. Истраживачи су долазили и одлазили; понеки је успевао да се домогне шачице драгоцености. Мало је било правих поклоника старе историје који су копали с намером да открију још неки детаљ из интересантне прошлости једне од првих светских култура. Коначно, 1922. године, експерти су објавили да су сви споменици откопани и катакомбе прегледане. У Луксору више није имало шта да се тражи. Али, два човека нису тако мислила. Лорд Карнарвон и археолог Картер наставили су мукотрпан посао под врелим афричким сунцем. Они су били опседнути идејом о откривању гробнице фараона Тутанкамона у којој је, према старим записима и легендама, пре 3.000 година остављено благо непроцењиве вредности. Прича о њиховој упорности и цени којом су платили своју радозналост почела је баш те 1922. године, кад је и откривена гробница. Хауард Картер је подрхтавао од нестрпљења док су испијени египатски радници пробијали рупу у масивним каменим вратима. Хиљаде тона земље избачене су из подземних пролаза пре него што су архе олози стигли до улаза иза којег их је чекало пријатно изненађење, или – још једно разочарање. – Лампу! – узвикнуо је археолог зурећи у непрозирну таму, кроз тек пробушену рупу из које је струјао врео ваздух, поигравајући пламичком карбитуше. Иза његових леђа, ништа мање нестрпљиви, стајали су лорд Карнарвон, његова кћи Евелин и остали чланови ове мале енглеске експедиције. Сви су посматрали Картерово лице, очекујући да на њему прочитају шта се налази иза камене громаде. И нису се преварили. Исколачене научникове очи, грч који је најпре ухватио, а онда опустио мишиће на његовим образима, полуотворена уста немоћна да кажу иједну реч – све јето доказивало да ово откриће неће бити као досадашња. – Видите ли шта? – прекинуо је муклу тишину лорд Карнарвон. Питање као да је пренуло Картера из сна.Да, прекрасне ствари. Дивне, невероватне ст- вари… Тај дан записала је историја. Први пут се човек 20. века срео са једним ишчезлим светом са гробницом Тутанкамона, бога Сунца, 18-годишњег младића, краља Египта, владара над владарима.
Змије на челу
Лорд је одгурнуо Картера од рупе и протурио унутра јаку електричну лампу. Ни он није могао да заустави уздах одушевљења кад је спазио шта су открили. Зидови, обасјани млазом светлости, блистали су од злата. Дворана је била препуна фигура разних животиња извајаних од злата и алабастера. Одједном, лорду се дигла коса на глави. Лампа је негде у дубини просторија осветлила две људске прилике. Нихове тајанствено велике очи деловале су хипнотизерски. То су биле статуе фараона ук- рашене златом, са симболичним кобрама на челу. – Копајте, копајте даље. Данас плаћам двоструко! – викнуо је лорд избезумљен од радости и бацио се у загрљај Картеру. За њих двојицу то је био велики дан, тренутак због којег су годинама копали и гушили се под земљом. Најзад су доказали да су у праву.
Наставак можете прочитати у броју 3110.