Одавно носи титулу маестра виолине. А формално има и титулу магистра, коју је својевремено стекао на Музичкој академији у класи професора Петра Тошкова. Поред тога, Јован Колунџија се усавршавао и код чувеног виолинисте Петра Шеринга.
Данас он усавршава друге и то највише младе таленте кроз Центар лепих уметности, чији је оснивач, као и кроз своју Установу „Гварнеријус“, уметничкој задужбини која носи назив по чувеној виолини с половине осамнаестог века на којој и Колунџија свира.
Поред сијасет светских и домаћих награда и наступа по највећим и најславнијим дворанама, овај уметник радо наступа и у камерним салама, мада му је од домаћих убедљиво најдража дворана на Коларчевом народном универзитету у којој је наступао више од 250 пута. Имао је и више од 4.000 концерата у укупно у 55 земаља, а снимљено је и преко две стотине сати његових наступа на разним светским сценама.
О томе, као и о другим аспектима који чине његову и уметничку поетику његових познатих колега, поделио је утиске с читаоцима „Илустроване Политике“.
Сматрате ли још увек да је „Коларац” једина институција која је остала данас такорећи усамљена у чувању култа класичне музике?
– То је несумњиво. Кад би сви уметници који су оставили свој печат свирајући разне инструменте и певајући могли бити представљени на једном великом зиду, ја мислим да би „Коларац“ био сала са огромним реномеом у светским размерама. Можда немамо других простора, али имамо „Коларац“, а он има своје квалитете – има добру акустику а уметницима је у ствари то најважније. У сваком случају „Коларац“ је једна ризница у коме су трага оставила највећа светска имена од Другог светског рата наовамо, али Београду фали пар квалитетних камерних простора за 400 до 600 места. За сада се све одвија у „Коларцу“, ту долазе и уметници који нису превише познати и онда дође да их гледа педесет или сто људи и то је слика која не прија никоме. Ни уметнику, а ни публици, јер лепо је бити окружен великим бројем људи који заједно доживљавају нешто лепо са сцене. „Коларац“ мене никад није изневерио. Ја њега јесам понекад, али он мене није.
Морају ли нужно људи из ваше бранше да се баве и комерцијалном страном уметности како би скренули пажњу ширег аудиторијума на класику, ту пре свега мислим на Стефана Миленковића и Немању Радуловића?
– Класика је изгубила публику. Неки други садржаји су због медијске експлоатације или навале навели публику да помисли да је битно нешто друго, а не оно што вреди. Ја сам старијег кова, па не могу да изведем то што, рецимо уме Радуловић, али он је рођен за то. Неко ко је рођен за такве наступе – то може и да изнесе, али кад неко глуми то што Радуловић ради спонтано – то не може да прође. То се препознаје на сцени, та искреност. А он ужива да се удвара публици, да кокетира са публиком, да гледа у публику, да свашта нешто спонтано уради, како већ налаже тренутак, и тако је стекао и велику публику која га препознаје по том атрактивном наступу, некад и више по томе, него по самом свирању, иако је он одличан свирач, као и Стефан Миленковић. Стефан је у мањој мери сценски атрактиван, али он зато бира програме који могу бити публици препознатљиви. Свако се бори за местро под сунцем и то је то.
Пише Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању