Једна од најстаријих здравствених установа у Србији, и у региону, ових дана обележава 240 година свог постојања, а тим поводом објављује и богату, документовану и бројним фотографијама илустровану монографију „240 година Клиничко болничког центра Земун 1784-2024“, која је својеврсни документ не само о настанку и развоју болнице, већ и о самом Земуну. Бурна и занимљива историја овога града, данас београдске општине, који је био под различитим управама, припадао различитим монархијама и државама, често био линија раздвајања између Османлијског и Аусторугарског царства, а свакако увек врло прометан када је реч о људима (трговци, занаталије, војници) или роби што то се одражавало и на епидемиолошку и здравствену ситуацију у њему. Отуда је први пропис који је војни, гранични кордон обавезао и на санитарну улогу издао још цар Леополд 1710. године и звао се „Патент о куги“ којим је прописано да се на граници спречи сав промет током трајања заразе. Како се то није показало довољним, следило је низ других мера, да би 1731. били отворени и први „контумаци“ – карантини за сумњиве особе.
Овом причом заправо почиње монографија, која је подељена у пет поглавља, у складу са историјским и политичким целинама које покрива. У првом делу врло темељно, али и занимљиво, попут историјског романа, сазнајемо како је у 18. столећу функционисао и град и здравствена служба. Закон који је Беч донео 1770, као основни здравствени закон за целу државу, примењиван је и на територији Земуна. Потом следи прича о томе како су настајале католичка и православна (српска) болница и како су се оне, наредбом Генералне команде Магистрата од 25. фебруара 1784. спојиле у једну, Градску болницу, што је допринело ефикаснијој организацији рада, али и бољој расподели новца, којим су располагале. Тај датум се и узима за почетак рада Земунске болнице. Касније се уводи и звање физикуса, који заправо руководе болницом, међу којима има много угледних имена, а посебно се истиче др Војислав Суботић који је на место протофизикуса постављен 1884.
Посебна пажња у монографији је посвећена доласку милосрдних сестара из реда Светог Винсента, које су својим несебичним радом пружале даноноћну негу болесницима и биле, током дуго деценија, једина и незамењива испомоћ лекарима, све док, касније, нису ангажоване и школоване медицинске сестре, или волонтерке (у кризним и ратним периодима). Током Првог, а потом и Другог светског рата, Земун је, због свог специфичног положаја, као и мултикултуралности популације, коју су чиинили припадници различитих народа (Срби, Хрвати, Јевреји, Немци…) али и различите верске опредељености (православци, католици…) имао врло компликовану санитетску и епидемиолошку ситуацију, велики број рањеника које је требало збринути, оболелих од тифуса, које је такође требало лечити, али и изоловати (већ су постојали контумаци – карантини за оболеле). Између два рата болница се развија као Општа јавна болница коју врло успешно води др Иван Бабоселац.
Пише Сања Лазаревић
Фотографије КБЦ Земун
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању