Прелепа клисура кроз коју се пробија наш Дунав, а која је и природни гранични прелаз између Србије и Румуније, нема обележје јединствене клисуре. На свом путу од Голупца до Сипа састављена је од више теснаца и котлина које се међусобно смењују, што представља посебну особеност и привлачност, јер пејзажи нису монотони, већ се стално мењају. Река је, градећи моћну клисуру високих стеновитих литица, час широка, час узана, мења своју ширину од неколико километара до неколико стотина метара, час је мирна, час вијуга и јури,
Настала је пре много стотина хиљада година када је због геолошке катаклизме дошло до расцепа Карпата. Путем којим данас тече моћни Дунав отекло је Панонско море и за собом оставило дуг кањон. После мирног тока кроз Панонску низију оснажени Дунав се овде претвара у незауставиву, брзу и моћну силу.
Полазећи од Голупца стиже се до најдуже речне клисуре у Европи и улази у Национални парк „Ђердап”. Дунав на уласку најпре дочекује Голубачка клисура са прелепом Голубачком тврђавом, најочуванијим средњовековним утврђењем које се поносно издиже са својим кулама и бедемима. Легенда каже да је девојка Голубена, коју је османлијски заповедник хтео да одведе у свој харем, окована због своје непослушности за стену где је, сирота, и издахнула. У спомен на њу тврђава и место одакле је била девојка добили су назив Голубац, а стена на којој је девојка била окована Баба-кај (на турском: покај се).
Моћна река је овде најшира у свом току и претвара се у велико језеро пре него се сјури у ждрело Ђердапске клисуре – Гвоздене капије (Назив „Ђердап” потиче од речи „гирдап” што значи вртлог, док „Гвоздена капија” означава готово немогућу пловидбу што због наглог пада нивоа воде, што због подводних стена) где улази у ђердапски теснац само који километер ниже. Овде је Дунав најужи и најдубљји у свом току. Голубачка клисура се даље спаја са клисуром Госпођин вир преко Љупковске котлине. У Госпођином виру су најдубљи вртлози у Ђердапу. Праве велика удубљења у кориту, такозване лонце, а стене се овде издижу и до 550 метара висине. Пре треће Доњомилановачке клисуре Дунав у себе прима Поречку реку, мало се смири и предахне пред новим брзацима и највећем сужењу у Великом и Малом казану. Наиме, од Доњег Милановца Дунав скреће на север уз падине планине Мироч, и након тога се сужава градећи Велики и Мали казан, који се сматрају најинтересантнијим, можда и најлепшим делом Ђердапске клисуре.
Пише Весна Миладиновић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању