У манастиру Гргетег, добили смо да бирамо слике икона и једна необична нам је привукла пажњу. До сада никад нисмо видели пеликана на икони, па смо је изабрали. А на њој је приказана птица како кљуца своје груди из којих тече крв коју пију њени младунци. Тражећи значење, наишли смо на интересантну причу и објашњење.
И овде је, као и многим другим неразјашњеним стварима, у помоћ позвана легенда. У овом случају две. Прва каже да је у време великих суша и глади, још у претхришћанско доба, мајка пеликан необичним чином спасавала своје гладне младунце. Кљуном је повремено пробијала своје груди, а млади су пили њену крв.
Друга легенда каже да је то због змија. Наиме, пошто живе у шеварима где има много змија којима се пеликани и хране, постали су временом имуни на њихов отров. Они јесу, али не и њихови младунци. Јер, они тек као одрасле јединке постају отпорни. Зато, ако младунче угризе змија отровница, мајка пеликан кљуца своје груди да би кроз крв младунцу дала антитела и спасила му живот.
А пошто је прича започета у манастиру, ред је да се каже нека реч и о њему. Према легенди, ову барокну грађевину основао је деспот Вук Гргуревић Бранковић, познатији као Змај Огњени Вук, како би у манастир сместио слепог оца Гргура, касније хиландарског монаха Германа.
Верује се да је манастир подигнут између 1459. и 1521. године, негде након пада Деспотовине, а непосредно пре но што су Турци освојили Срем. Ипак, тачна година остаће непознаница.
Током историје манастир је често био прибежиште за калуђере који су под налетом Турака бежали из Србије. Овде су склањане и вредне реликвије па су тако из придворне капеле Београдске митрополије у Гргетег пренете и њихове престоне иконе.
Рушен је као и друге фрушкогорске светиње. За време турско- аустријског рата запалили су га Турци 1688. године, после чега бива напуштен. Када је 1691. године одлуком аустријског цара Леополда поклоњен Исаији Ђаковићу, почиње његова обнова. За данашњи изглед заслужан је архимандрит Иларион Руварац, познати историчар, који је започео рестаурацију манастира 1899. године. Тада је урађен и трећи иконостас од оснивања цркве, који је са уметничке стране и највреднији, јер га је живописао академски сликар Урош Предић.
Мало је познато да се у комплексу манастира налази први монашки скит у Србији који је изграђен пре неколико година и у којем сестринство непрекидно, током свих 24 сата, чита молитве. То је објекат мањи од манастира, а већи од испоснице, и у њему сестринство води посебан начин живота – покајнички. У скит нико не може да уђе сем монахиња које ту живе.
Недалеко од манастирске капије, уз Калин поток, налази се геолошко-палеонтолошко налазиште. Ово место крије богате седименте фосилних остатака мекушаца који су овде живели 1,8 милиона година пре наше ере.
Неки од фосила пронађени су први пут на овом месту, што је Гргетег ставило на мапу светских палеонтолошко-геолошких налазишта.
Текст и фотографије Тамара Иваниш
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању