Може ли поглед на деведесете да буде без патетике, без ружних сећања, без жеље да их заборавимо, већ да их схватимо као ослобађање, наду у бољу будућност, скидање стега и свесност да смо као народ успели да преживимо. Може, и доказ за то је филм „Келти“, сценаристкиње и режисерке Милице Томовић (36) који о том времену говори кроз призму одрастања једног детета и његовог спознавања не баш идеалног света око себе.
О филмовима, наградама, серији коју је радила, Милица Томовић добитница награде новинара и критичара „Славко Лазаревић“ на Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој Бањи управо за сценарио филма „Келти“, говорила је за „Илустровану Политику“.
– Награде значе, али у нашем окружењу све иде од пројекта до пројекта. Оног момента када се постигне нека врста успеха, више се обраћа пажња на аутора који је награђен и стекао, у некy руку, репутацију. У том смислу награде значе. Међутим, на конкурсима постоје чланови комисије који бирају пројекте којима ће бити додељен новац, а новца је мало за ту количину пројеката који конкуришу. На осамдесет пријављених, само пет пројеката се подрже. У том смислу, ипак највише помаже ако имам добар сценарио, а CV са наградама је више као неки бонус трек – објашњава сценаристкиња и режисерка филма „Келти“ који је пун супротности, од еротског набоја одраслих, до невиног сагледавања ситуације из очију детета које је сведок несвакидашњих дешавања.
– Лепота у уметности је да свако може да је интерпретира на свој начин. Свакако филм јесте набијен сексуалном енергијом, али много више тензијом услед неизговорених проблема, који су се само занемаривали, гурали под тепих и сад морају некад и негде, у неком облику да експлодирају.
Та тензија у кући, на рођенданској журци се осећа код свих, од најмлађе до најстарије генерације, само се исказује у другачијим облицима. Ипак оно што доприноси стварању веће тензије, то није покушај игнорисања стварности, њихове реалности (1993, хиперинфлација у земљи, рат на територијама бивше Југославије) и онога што их окружује, већ покушај живота упркос томе. То само ствара неки вакуум који је неиздржив – у том вакууму најјачу реакцију на неизговорено, потиснуто оставља лик мајке Маријане, која напуштајући рођендан и одлазећи у ноћ преузима контролу над својим осећањима, враћа се себи, објашњава Томовић.
Маријана је лик који се ослобађа те негативне енергије кроз своју сексуалност на крају филма. Она преузима контролу над собом оног тренутка кад изађе из те куће. Тренутак кад она напусти стан, то је преузимање контроле. Не зна да ли ће се вратити, само одлази… али се и враћа, а зашто остаје гледаоцима да просуде…
Пише Зорица Драгојевић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању