Милунка Савић је рођена 1892. у селу Копривници код Рашке, од оца Раденка и мајке Данице. У ратовима за слободу Србије била је најхрабрија српска ратна добровољка, жена-бомбаш и неустрашиви јуришник у свим биткама. Преболела је више ратних рана и увек се враћала у строј свог Другог пешадијског гвозденог пука „Књаз Михаило“. За храброст и ратне подвиге одликована је најсјајнијим и највишим српским и савезничкиим одликовањима, Једина је жена ратник коју је Француска одликовала Ратним крстом са златном палмом.
Како је млада, једра чобаница Милунка из копаоничког села Копривнице решила да пође у рат? Просто, схватила је да је рат за отаџбину неизбежан, а она је желела да се бори, да одмени остарелог оца и болешљивог брата. Није хтела да пропусти прилику да не буде у строју бораца за освајање слободе. Одлуку је донела а смислила је и како да сакрије оно што је била препрека за војску – да није мушко. Милунка је одсекла лепе девојачке плетенице, груди утегла пртеним тканицама, обукла чакшире, навукла мушки копоран, на главу ставила шајкачу и постала добровољац Милун Савић. Јуришала је, пуцала, бацала бомбе које су непогрешиво погађале непријатељске ровове.
Била је најодликованија жена ратник у историји модерног ратовања. Поуздани извори тврде да је ратујући против турске војске у Првом балканском рату стигла до Скадра, што значи да је одред у чијем се саставу борила највећа српска ратна добровољка био у српској Трећој армији под командом генерала Божидара Јанковића, која је имала ратни задатак ослобођења Косова и Метохије.
Прву од више рана Милунка је задобила у Другом балканском рату када је откривена њена тајна. За невиђено чудо сазнала је цела српска војска, али је Милунка ипак остала у јединици. За ратне заслуге унапређена је у чин каплара и одликована Медаљом за храброст. По завршетку Другог балканског рата, у своју Копривницу, Милунка је стигла као прекаљени ратник, желећи да се врати свакодневним пословима. Међутим, мир је кратко трајао.
Када је Аустроугарска објавила рат Србији 1914. године, Милунка Савић је поново своје девојачке хаљине заменила војничком униформом и као резервни каплар јавила се на мобилизацијско место. Нису је примили у војску али се она није поколебала. Упутила се вишој команди, лично генералу Степи Степановићу који није хтео ни да је саслуша. „Кући!“ – рекао је. Није имала прилику да му каже да неће кући, да је каплар, да је имала крваво ватрено крштење с Бугарима, да има Медаљу за храброст. Генерал није хтео да прими жену каплара у своју Другу армију. Али, каплар није одустао: „Што не дозволи генерал, дозволиће војвода.“ Отишла је право у Крагујевац, код војводе Радомира Путника, начелника Врховне команде. Њихов разговор текао је овако:
„Господине војводо, ја сам каплар српске војске и хоћу свој ратни распоред!“ – рекла је одлучно. Војвода Путник је схватио да пред њим стоји одлучна девојка која неће одустати од своје намере: „Добро, буди болничарка! Штета да погинеш тако млада.“ – одговорио је војвода.
„Нећу да будем болничарка! Хоћу пушку!“
„Онда дођи сутра, па ћемо видети!“ – рекао је војвода, рачунајући да ће се млада девојка предомислити и отићи кући.
Текст: Новица Пешић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању