Прво што намерник угледа приближавајући се Мишару, селу око шест километара удаљеном од Шапца, јесте лепа нова црква на узвишици. А то узвишење најављује зараван, заправо чувено Мишарско поље где се почетком 19. столећа одиграла чувена битка. Место где је Карађорђе поразио Сулејман пашу Скопљака и Кулин капетана. И одакле су полетела два врана гаврана да љуби Кулиновој кажу да му се не нада.
Испод цркве на тек уређеном паркингу нема аутомобила. Десно, у жицом ограђеном простору дрема шарпланинац. Жељу да залаје или на било који начин најави госта, убила му врућина.
– Миран је, не бојте се кад сам ја ту – теши незваног госта Милан, власник куће и пса. – Лепа нам је црква, нова, ту је на почетку нашег чувеног поља. Није она саставни део комплекса, али јесте место где се некада давно налазила светиња. Ово место зовемо Ћерамидине, ту је постојала црква посвећена Преносу моштију Светог оца Николаја. Испод су остаци неке светиње, свештеник каже да је то још из четвртог-петог века. Ова наша посвећена је Васкрсењу Господњем. Пре неколико година је освештана.
Још километар, не више, узбрдо и ето заравни. То је и главни пут ка Обреновцу, Владимирцима, Београду, Ваљеву… али и главна улица села Мишар. На проширењу, са леве стране пажњу привлачи висок витки споменик. Простор око постоља заштићен је оградом од кованог гвожђа, а унутра крај степеника положени венци. Неки већ избледели од сунца и кише. То знамење у облику обелиска посвећено је Карађорђу и мишарским јунацима. Тако је и исписано златним словима на делу споменика окренутог ка путу.
Упућени кажу да су ондашњи војни стручњаци ово место одредили као локацију најближу месту где се одиграла битка. И да је овде био дрвени белег. А онда је Дриносавско коло јахача „Кнез Михаило”, из Шапца, 3. августа 1906, на стогодишњицу битке, подигло овај споменик. Знамење је тада постављено, али је свечаност откривања одржана 8. септембра исте године.
Доминира споменик овом заравни. Висок је око шест и по метара, а на коцкастом постољу, на све четири стране, тече посвета: „Карађорђу и мишарским јунацима 1806–1906, о стогодишњици мишарске битке, Дриносавско коло јахача „Кнез Михаило“ и у име захвалног потомства”. На врху, као да је залепршао пут неба, стоји двоглави орао са раширеним крилима. Бронзана фигура обојена у бело окренута је пут Босне, места одакле се ка Шапцу упутила турска сила.
Педесетак метара даље од споменика је зграда Дома културе. Испред је Мишарска галерија. На платоу испред дела зграде где је у три просторије урађена меморијална поставка „Мишарска битка” има неколико знамења. Бели се споменик Поп Луки Лазаревићу, војводи и команданту Карађорђеве војске, други споменик је, такође од белог мермера, Милошу Сојићевићу, војводи поцерском, а трећи, мало даље, тамо ка Галерији је Карађорђе у дрвету. И још један споменик је ту, мада временски не припада овој скупини. Заправо, реч је о две плоче утиснуте у камене блокове. Постављене су и посвећене, такође јунацима, само онима који су страдали у Великом и Другом светском рату.
Чело дела зграде посвећене Боју на Мишару урађено је у мозаику. И то веома лепо изгледа. Од разнобојних коцкица састављен је лик Карађорђа, гуслара, делови битке, српска застава… Десно од улазних врата, при дну, исписана два имена. Аутори су, Шапчани рођењем, академски сликар Драгиша Марсенић Марса и његов колега Владимир Војводић. Лево од улаза, опет при дну, чувене речи из песме „Бој на Мишару”. То је тренутак када су… „Полећела два врана гаврана
са Мишара‚ поља широкога‚
а од Шапца‚ града бијелога‚
крвавијех кљуна до очију
и крвавих ногу до кољена…”
Они саопштавају Кулиновој љуби да не чека драгог. Рекоше јој: „Нити иде Кулин-капетане‚ нити иде‚ нити ће ти доћи‚ нит’ се надај нити га погледај‚ Рани сина‚ пак шаљи на војску Србија се умирит не може!“ Е, од свега што су јој рекли, овде је исписано само ово да рани сина и шаље га у војску, јер Србија неће да се умири.
Троја лучна врата изнад којих, а испод крова, на посетиоце гледа Карађорђе, воде у историју. За поставку се побринуо Народни музеј из Шапца. У првом простору су фотографије и документа из којих посетилац дознаје какве су прилике биле у Србији пре избијања устанка 1804. године. Оружје и одећа су у наставку, а затим простор који је посвећен боју. Има ту и застава и портрета Карађорђевих војвода, ту је и макета шанца…
Шанца, односно никаквих материјалних трагова битке на терену нема. Упућени кажу да има оних који памте неко камење, удолине које би могле да буду места где су били ровови, али да је то све нестало.
– Имате бунар доле, ето чим се спустите у долину – показа руком ка пољу мештанин на бициклу.
Тек када се скрене лево или десно са главног пута, види се да је Мишар на узвишењу. Реч је заправо о почетку брдовите Посавине, а ово брдо одудара од околине својом висином. Истина, није то неко велико узвишење, али јесте другачије у равној Мачви. Види се то и када се сиђе у удолину, па настави земљаним путем ка удаљеним викендицама и обрађеним пољима.
У удолини стоји табла. Дрвена. Испод надстрешнице крупно пише – „Карађорђеви бунари”, а испод: „Уочи самог Боја на Мишару, устаници на челу са Карађорђем, ископали су девет бунара за потребе снабдевања више хиљада устаника. Овде се налази једини преостали бунар…”
А поглед на бунар и у бунар не весели. Са једне стране је отпао камен којим је обложен бетонски прстен, све зараста, треба припазити како да му се приђе кроз велику траву. Поглед унутра је наша слика и прилика. На дну пливају пластичне флаше. Нема дилеме. Нису испале из руку некоме ко је ожеднео, па покушао да за`ити воде. Не, бачене су. Мало ироније, бунар је дубок бар пет метара.
О другој невеселој слици неком другом приликом. Да не буде превише ружан крај. Јер део ове приче су и Карађорђеви храстови у селу Трбушац, недалеко од Мишара. Ту су се причестили устаници. Ту су храстови, један је пао, умало да страда свештеник Пантелија, односно његова скулптура у дрвету… Лепо место, али тужно погледати. Као и на све што је остављено да пропада.
Текст и фотографије Огњан Радуловић