Угљарима су се неформално називала деца старијих годишта и омладинци, који су током рата и окупације у Другом светском рату, и краће време непосредно по ослобођењу земље, у време свеопште немаштине, бавили крађом угља из вагона теретних возова. Овакву противправну делатност произашлу из крајње нужде, свеопштег сиромаштва и немогућности набавке огрева током ондашњих хладних и снежних зима, обављали су за своје и потребе својих комшија, родбине и пријатеља. Мања количина се размењивала за храну и друге производе чија се набавка такође није могла званично и под повољним условима обавити. Приликом ове опасне и спорадичне делатности, ризиковали су строге казне, али и своје животе.
Наиме, активност угљара огледала се у брзој „акцији“ углавном старије и спретније деце и храбријих млађих омладинаца, који су сачекивали да се неки од возова који су превозили угаљ зауставе на знак станичног предсигнала у близини нишке Палилулске рампе, или су успоравали вожњу између станичног предсигнала и сигнала, и брзо и неустрашиво ускакивали на теретне вагоне за превоз угља, започињући са избацивањем грудви угља или на брзину напуњених џакова са угљем и њиховим бацањем поред пруге.
Чим би засвирала сирена парњаче, дајући знак да се сигнал отворио, за време док су се возови споро покретали, они би још брже избацивали угаљ и у покрету искакали из воза. Други су истовремено узбуњивали своје најближе, како би се организовали за хитро сакупљање тадашњег „црног злата“. Онда је започињала „друга фаза“ брзог и заједничког сакупљања угља у корпама, кантама, дрвеним коритима и осталим најразличитијим судовима, које је са собом доносило околно становништво које је живело поред пруге, и његово одношење својим кућама.
Кочничари – нижи железнички службеници, који су дежурали и пратили теретне возове у својим кућицама на крајевима теретних вагона, окретали су главу, правећи се да не виде „армију“ малих крадљиваца приликом ових забрањених активности. И они су, као и већина становништва, мучили исту муку услед недостатка огрева и свеопштег сиромаштва проузрокованог ратом. Ова „активност“ коју је окупацијска и временска нужност изродила, била је недозвољена, забрањена и опасна.
Ти мали угљари ризиковали су много. Ако би били ухваћени, очекивале су их оштре санкције, а дешавале су се и несреће при пењању, а нарочито при искакању из воза у покрету. „Делатност“ малих, али храбрих и спретних угљара, забележена је и у домаћем играном филму „Крвави октобар“. Један сегмент „резултата рада“ нишких угљара током окупације, забележио је својим фото-апаратом ондашњи познати нишки фотограф Јован Илић, који је живео у непосредној близини „пиротске“ пруге и Палилулске рампе, у Улици Станка Власотинчанина.
Пише Бранислав Тикић
Фотографије Јован Илић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању