Испод споменика од белог мермера, баш на месту где пише „Вожд Карађорђе“ наслоњена три венца. Дан раније положили су их ту председник Србије Александар Вучић, председник Републике Српске Милорад Додик, и престолонаследник Александар Карађорђевић поводом Дана државности. Ове године у Орашцу је обележено 220 година откако је 15. фебруара 1804. Карађорђе позвао виђеније Србе да се дигну на устанак.
Иако су рани преподневни сати, а свечаност одржана јуче, све је око комплекса сређено и очишћено. Јер, о каквој год манифестацији да је реч знају гости да радницима чистоће оставе пуне руке посла. Додуше, дама у наранџастој радној блузи при крају зелене површине сакупљала је још по коју заосталу лименку од пића. „Није било много смећа“, рече као да хвали учеснике скупа.
Мало даље од Вожда, поред паркираног камиона чачанских регистарских таблица, десетак радника склапало је скеле. Било је занимљиво гледати којом брзином тај мали уиграни тим растура металне елементе и слаже на камион.
Дан нерадан, леп и сунчан, други дан Сретења, па је поприличан број туриста пристигао. Једни фотографишу Вожда, други обилазе музеј и цркву, остатак шета ка Марићевића јарузи. Они што у порту цркве улазе стају поред две повелике корпе са цвећем и гледају у велико звоно положено десно од капије испред којег је огроман натпис да се за његово постављање тражи донатор.
Табла испред музеја обавештава госте где могу да потраже водича ако желе. Мада, обавезно треба нагласити, све је овде добро обележено, па мало упућенији туриста лако може да се снађе.
А шта овај комплекс шест километара удаљен од Аранђеловца нуди посетиоцима? Шта овде треба видети? Будући да госте на улазу дочекује Карађорђе, као и да је све ово овде због њега, логично је да са њим почне прича. По сунчаном дану готово да је тешко гледати у то белило. Бљешти Вожд, тешко га је и фотографисати. Мало уздигнуте главе, одлучан и чврстог погледа са кубурама заденутим за појасом, гледа негде у даљину. У будућност. Постављен је ту поводом двестоте годишњице од подизања Првог српског устанка. Подигла га је општина Аранђеловац од свог чувеног белог венчачког мермера. Вајала га је, у оквиру чувене манифестације „Мермер и звуци” Дринка Радовановић и висок је безмало три и по метра.
Текст и фотографије О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању