Живимо у друштву у којем се превисоки стандарди и нереална очекивања стално пењу за лествицу горе? Постајемо перфекционисти у сваком смислу. Од нас се очекује да изгледамо савршено, да се хранимо савршено здраво, да имамо савршену децу, да идемо на савршена летовања и зимовања, да будемо савршене супруге, мајке, очеви… И сопственој деци подижемо лествицу из дана у дан. Тражимо да буду успешна, да имају најбоље оцене, постигнућа… Зашто је то тако и да ли постоји опасност да лако ‘сагоримо’ у тим настојањима, питали смо др Наталију Ђурић, лекара хитне помоћи и психолошког саветника у едукацији.
– У данашње време просечан свакодневни успех се не награђује, већ само изузетна постигнућа. Намеће нам се непрекидна тежња ка побољшању. Тај осећај недовољности доводи до трајног незадовољства собом. Постављање високих стандарда само по себи није лоше. Високи захтеви нас могу мотивисати, али је кључно на који начин се носимо са препрекама и неуспехом. Здрав или функционалан перфекционизам подразумева да смо фокусирани на учење и усавршавање. Грешке нису фаталне и извор су новог искуства и раста. Имамо храбрости да будемо „несавршени“, јер тежимо личном побољшању, а не недостижном идеалу. Крајњи циљ је наше лично задовољство, а не мишљење других и страх од неуспеха. Међутим, можемо себи постављати нереалне циљеве, који ће нас у дужем временском периоду паралисати и сагорети. Плашимо се грешака и могућности да нас други виде у негативном светлу. Претерано смо самокритични и не знамо да се радујемо својим успесима, јер никада нисмо „довољно добри“. Стално сумњамо у сопствене способности и након неуспеха очајавамо. Тада говоримо о дисфункционалном перфекционизму, који нас заробљава.
Зашто је друштвено пожељно, можда више него икад пре, да будемо ’перфектни’? Рађамо ли се са овим синдромом или нас родитељи терају на велика достигнућа и тако васпитавају? Да имамо најбоље оцене, упишемо одличне факултете.…
– Данашње друштво је друштво оптимизације, у којем перфекционистичке тежње цветају. Некада се усавршавање односило на образовање, а данас би на сви пољима требало да будемо боља верзија себе. То је постао императив друштва у ком живимо. Претпоставка је да је известан део наше склоности ка перфекционизму урођен. Да би се та склоност развила, најзначајнији је утицај родитеља. Родитељи, који су оријентисани на постигнућа и имају превелике стандарде за своју децу, чине да деца теже савршенству да их не би разочарала и била одбачена. Дете стиче утисак да вреди само ако нешто савршено уради. Уколико за сав свој труд оно не добије одобравање и похвалу, почиње да сумња у сопствене поступке и тако почиње да даје 200 одсто од себе не би ли било вољено. Перфекционизам постаје штит од одбацивања, казне и срамоте. С друге стране, уколико дете одраста у хаотичном окружењу, без смерница и очекивања од стране родитеља, такође може развити перфекционизам, јер ће му он дати привид контроле. Деца, која су занемаривана или злостављана, постављају пред себе високе захтеве као механизам одбране. Верују да ако ураде све како треба, родитељ их неће повредити.
Пише Бранка Ковачевић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању