У Србији је чест гост, био је више од двадесет пута, засигурно. Најпре је дошао да би истраживао ради писања романа, онда извештавао као новинар, па је стекао мноштво пријатеља, томе је додао и снимање једног филма и бројне друге мање формалне прилике које су га доводиле код нас. Међутим, пријатељи Дејвида Хомела из Монтреала, где живи са супругом Мери-Луиз, сматрају га, каже, ексцентриком зато што толико воли Србију.
Писац, сценариста, преводилац, пустолов, рођен у Чикагу 1952. године, Дејвид Хомел је нашој читалачкој публици највише познат по својим књигама за децу: он пише, његова супруга илуструје. „Путовања са мојом породицом“, „Пут под ноге“, „Лето у граду“ и „Путујући циркус“ су наслови које је објавила издавачка кућа „Архипелаг“ чији је Хомел радо виђен гост.
Те књиге су прилично инспирисане животом његове сопствене породице и авантурама које је са супругом и два сина доживљавао током бројних излета и путовања, када су деца била мала, а родитељи млади. Доживљаји из књига представљени су из угла старијег сина Чарлија, мада му је млађи Макс равноправни партнер у несташлуцима. Све четворо видимо у егзотичним крајевима Америке, Француске, Шпаније, Италије, Словеније и Хрватске, а не морамо само да их замишљамо захваљујући илустрацијама Мери-Луиз.
Читајући те приче, наводно писане за децу од седам до дванаест година, нисмо могли да се отмемо утиску да су их Хомел и његова супруга, заправо, наменили себи!
– Истина је да смо обоје понекад сентиментални и да гледамо уназад, у време када смо били млади родитељи. Када вас спопадну таква сећања лако можете да се растужите или упаднете у депресију и зато је много боље писати књиге за најмлађе. То се десило мојој жени и мени: деца су одрасла и отишла од куће, изгледа да нас је спопала носталгија, успомене су саме стигле. То је уједно био и изазов, јер сам раније писао искључиво за одрасле, никада за децу. Обоје смо одлучили да желимо да се упустимо у непознато, да радимо оно о чему тада нисмо много знали. И желели смо да то радимо заједно. Понекад се Мери-Луиз и ја не слажемо чак ни око тога како треба спремити нешто за јело па смо се с разлогом питали како ћемо се онда слагати око писања књиге? Испало је једноставно: обоје смо радили истовремено, али засебно, на удаљености од неколико километара једно од другог. Ја бих написао прву верзију и послао њој да погледа…
Пише Срђан Јокановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању