Саво је променио бизнис – сада уместо касета продаје кокице. А моја знатижељна унука појури на његову тезгу чим смо, после скоро два сата брзе вожње из Мелбурна, стигли у манастир. Зет има проблем – овде се говори само српски, а цене су, по нашем српском обичају, само „усмене“.
– Три долара се каже исто и на енглеком и на српском – умешах се.
– А велика кеса кокица је седам долара, што је само мало другачије од енглеског „севн доларс“ – поможе ми супруга.
– Обе речи су из санскрита – смерно се уздигох изнад ситуације, избегавајући наставак разговора на ту осетљиву тему.
Унука је добила кокице, а Саво свог првог купца. Нажалост, све се завршило гласним негодовањем да „унука не зна српски“. Морао сам да ућуткам Саву подсећањем да је његова снаја Кинескиња, мада се он невешто бранио да комуницирају на српском.
„Па наравно, кад не знаш енглески“ – то сам успео да му НЕ кажем. Обојица, прекаљени трговци, сложили смо се да деца нису крива, пошто смо их ми довели, као и да „за болест звану језик нема доброг лека“. Трећа генерација вероватно неће знати да каже ни „добар дан“, колико зна моја унука. Али нешто друго је много важније – унука је дошла у манастир на Светог Саву, запалила свећу, видела све оне народне ношње, све што доприноси очувања српске културе, у нади да ће временом сазнати још више о свом наслеђу.
Иначе, унука је остатак дана скакутала уз наш штанд, све док је сунце није оборило. Новац нема језик, а бројеви се много лакше разумеју од речи. Деци купаца је нудила сликовнице „Пинокио“ и „Успавана лепотица“, које се штампају на српском језику. Нема ту ни „Баш Челика“ нити „Виле Равијојле“, ваљда су издавачи школовани на оној реченици „Пролетери свих земаља уједините се“. Шала, наравно…! Сетих се и стиха „Ја сам хтео мач и атове, а унук би јарца печеног“, али да не скрећемо са теме.
Зет је два пута стајао у реду за ћевапе. Пио је и нашу црну кафу, ону што је зовемо „турска“, пошто смо потрошили кафу из термоса, а енглеског чаја нема у нашем манастиру, „оф корс“.
Народ није марио за врућину, па се коло вило све до пет послеподне. Прошле године смо завршили мало раније, јер је „на програму био Ђоковић“. Ове године… Болни пораз не смем ни да споменем – толико је нама у Аустралији важан Ноле.
Међутим, мајице са ликом Нолета су и даље биле траженије од Чича Дражиних. Тај тренд у Аустралији траје још од 2008. када је Ноле на Отвореном првенству Аустралије освојио свој први грен слем…
Желео сам да овај кратки запис са једног дивног догађаја буде мој мали допринос зближавању у овом подељеном свету. У стилу реченице: „Добри људи свих земаља, уједините се“. Па да кажемо да су победили изворно хришћанство („не чини другоме оно што не би волео да други чине теби“) и изворни комунизам („сваком према потребама, свако према својим могућностима“). Само да не буде онако како су обе идеологије временом преиначене, па сада имамо овај хаос од света.
Текст и фотографије Џорџ Петровић Ђоле
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању