Крагујевчанин Милош Радовић музиком се бави од кад зна за себе. Још као шестогодишњак латио се микрофона на приредби у обданишту, од тад га није оставио и са њим у рукама је прошао целу Србију и пола света. У међувремену завршио је и нижу и средњу музичку школу у родном граду, одсек соло певање, у класи професора Милана Нешића, као и студије у класи професорке примадоне Радмиле Бакочевић, и добио звање професора соло певања. Да све буде још лепше пијаниста који га прати на свим концертима широм региона је његов рођени брат, академски музичар Александар Радовић. Када не путују посвећени су професори младим нараштајима.
– По вокацији смо слободни уметници. Сем концертирања и музицирања бавимо се и педагошким радом. Ми своје знање свесрдно преносимо младима који су заинтересовани да науче нешто и ван домена класичне музике, а то су они који пре свега гаје љубав према музици, имају талента и хоће да раде јер без та три елемента нема доброг музичара. Тако на пример, у школи певања коју водим има младих певача који желе да науче како да постану прави певачи, као и оних мало старијих, професионалаца, који желе да обогате своје музичко знање и усаврше певање. На репертару, сем класичне, учимо их и одабране нумере из домена забавне, поп-рок, народне и традициноналне музике. Брат Александар се бави и компоновањем као и аранжирањем за многе музичке саставе, а као музичар сарађује на многим студијским и концертиним пројектима од којих бих истакао сарадњу са маестром Бором Дугићем и ансамблом ,,Ветрови Балкана“. Дугогодишњу сарадњу имамо и са оркестром РТС-а, оркестром РТВ-а као и са тамбурашким оркестром РТВ-а – прича Милош коме је музика записана у генима.
– Таленат за музику никад није случајан, у нашој фамилији се свирало одувек. Наш прадеда свирао је тамбурицу, деда кларинет, мајка хармонику, док је отац својевремено водио културно-уметничко друштво. Одрасли смо уз квалитетну музику која је најчешће ишла са таласа Радио Београда. Уз њихов програм одрастало се лепше и безбрижније. И даље је то најслушанији радио у нашој породици, што због носталгије, што због квалитета – објашњава Радовић, на чији одабир музике је знатан утицај имала породица.
– Утицај породице још у доба нашег детињства оставио је трага на наш музички укус и самим тим жеља нам је да на нашим концертима људи доживе и осете емоцију коју смо негде сви имали или је имамо, али нажалост као да смо је мало запоставили или заборавили на њу. Али када се концерт заврши, та емоција исплива и онда то буде права чаролија на опште задовољство. Публика средњих година и она нешто старија пронађе радост и срећу у свему томе и некако се подмлади, док се млади бар на тренутак изместе из своје ауре спознаје света и доживе нешто тотално другачије. То нас радује и даје нам мотив да истрајемо у очувању онога што је вредно. Са друге стране потрудићемо се да за те генерације које долазе створимо неке нове песме које у себи имају то нешто, звано љубав.
Пише Зорица Драгојевић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању