Огњиште је симбол заједничког живота и веза која спаја и држи на окупу породицу, а топлина породичног дома, не може се поредити ни са чим другим. За сваку породицу, једна од најважнијих ствари јесте засигурно сопствени дом, који доноси једну врсту сигурности и безбрижности, посебно ако је тај дом пун деце.
Већини људи, управо недостатак сопственог породичног дома, отежава даље формирање породице, али и одлуку да ли уопште имати потомство док се не стекне кров над главом. Ипак, животне околности нису за свакога исте и свако реагује другачије, а млади људи које смо недавно посетили и којима желимо да помогнемо, поступили су сасвим другачије: ни сиромаштво, ни то што немају своју кућу, није их демотивисало да оснују породицу, и то колику!
Јунаци наше приче су Радослав и Сузана Милановић из места Трпиња у Источној Славонији и њихова четири бисерчића, Јелена (8), Никола (5), Лука (3) и најмлађи Сањин (2). Млади брачни пар, који је решио да пређе преко свих тих недаћа које би неког другог спутавале и да се, иако у раним двадесетим годинама и без свог крова над главом, одлуче на формирање овако бројне породице.
Од када су се венчали, још као тинејџери, Радослав и Сузана су се одлучили за самосталан живот и за пут у непознато. Тај пут их је водио од једног подстанарског смештаја до другог и тако десет година. Променили су чак четири смештаја и на крају су се скрасили у једној пристојној кући у Трпињи. Током тог путешествија, рађали су се малишани, али решење њиховог стамбеног проблема се није назирало. Како и да се реши, када обоје потичу из сиромашних породица, што је и био један од разлога да напусте своје породице и да у заједници и у неком већем месту, пробају сами себи да обезбеде сигурнију будућност.
Непосредно пред нашу посету тим крајевима, стигло нам је једно скромно писмо, упућено од стране породице Милановић, са молбом да помогнемо у решавању њиховог проблема. У склопу активности које смо већ имали да обавимо у Трпињи, ненајављено, решили смо да посетимо ову породицу и да сагледамо стање на лицу места.
Изненађени нашом брзом реакцијом, као и самом посетом, нису знали у први мах шта их је снашло, али су се брзо консолидовали и мало детаљније нам испричали ствари које су навели у писму.
– Баш сте нас затекли. Ево и клинци су се мало постидели и разбежали, нису очекивали одједном толики број људи у кући. Чули смо за вашу организацију, па смо решили да се и ми обратимо за помоћ. Мало смо се и распитали код наших свештеника ту по месту, па смо добили и од њих потврду да ако неко може да помогне, да сте то ви. Ја радим у „Вупику“, мала је плата, жена је ту у кући са децом, па није могуће да потражи неко запослење. Овде смо у овој кући подстанари већ пар година и за сада нам је ту добро. Близу је све што треба за децу, и школа, вртић, продавница, па не би одавде нигде – појаснио је ситуацију Радослав.
Текст и слике Срби за Србе
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању