Широк је Булевар Жарка Зрењанина у Вршцу. Иако је радни дан, аутомобила готово да нема, па равна дугачка цеста изгледа некако пусто. Слободних обележених паркинг места на претек. За житеље пренатрпаног Београда право олакшање. Готово празник.
– Не, не плаћа се паркинг, – одговори млађа од две даме које су се, приметно је било, враћале из трговине. – Ма слободно, ми гарантујемо. Ово је наш улаз, а то поред наша кола.
Кога змија уједе и гуштера се плаши, вели народна. Ма и паука. Страшни су и по џеп болни ти паукови краци који очас посла преместе аутомобил. После, зна се.
Сунце упекло, асфалт зрачи, врелина тера зној из тела. У даљини се виде торњеви Цркве Светог Герхарда. Као да су додирнули небо. Овај велелепни римокатолички храм може раме уз раме са свим познатим катедралама у свету. Понос је града, Баната, Србије. Тешко је сагледати сву његову лепоту. А тешко и фотографисати. Између осталог и због милион каблова који иду и уздуж и попреко булевара. Па кваре фотографију. Секу је на милион места.
Иако никада није била седиште бискупа, због величине и лепоте називају је катедралом. Храм је зидан од 1860. до 1863. године. Ентеријер цркве богато је опремљен изрезбареним намештајем, украшен зидним и олтарским сликама, витражима и скулптурама. Оно по чему се ова црква истиче, сем величине, јесу оргуље због којих је ова богомоља и својеврсна концертна дворана. Овде су до сада наступали многобројни хорови и познати оперски певачи.
Лево из булевара пут води ка једном од најлепших делова града, Парку великана. Тамо обавезно треба свратити, посебно ако је на сунцу четрдесетак степени. Зелени се парковска трава иако је у сенци бројног дрвећа. Уз зграде поређани кафићи, поред шетне стазе клупе, а мало даље споменици. Око споменика Жарку Зрењанину шарени се разноврсно цвеће, а испред положено неколико венаца. Даље стазом намерника дочекује биста чувеног генерала руске војске Ђорђа Арсенијевића Емануела, затим бронзана скулптура шаховског велемајстора Боре Костића, а тамо при крају, место је нашао Јаша Томић.
Из парковског хлада опет на ужарени асфалт. Путоказ окренут ка Владичанском двору Епархије банатске. Девојчурак од петнаестак лета наслоњенa на бетонску ограду потврдно климну главом после питања намерника да ли је на правој адреси. Главу подиже и очи одвоји од мобилног тек када јој име изговори дугокоси вршњак што недалеко одатле изађе из аутобуса.
Текст и фотографије Огњан Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању