Друга половина 19. века остала је упамћена у историји престонице као време када је Београд, по сваку цену хтео у Европу. Да би ухватио корак са метрополама Старог континента, у граду је морало много тога да се промени. Између осталог и јавни превоз.
Пре него што су први трамваји 1892. заклопарали улицама, једино јавно превозно средство били су фијакери. Код споменика кнезу Михаилу било је главно састајалиште фијакериста. Тих година њих 266 било је окупљено око “Кочијашког удружења”.
На релацији од Калемегдана до Славије народ је са одушевљењем поздравио први трамвај. Друга линија је ишла од Славије до железничке станице. Житељи престонице дали су тада новом превозу име “Варошка железница”. Тако је Београд те године постао један од малобројних престоница света који је увео трамваје у јавни превоз. Истраживачи шинског превоза кажу да су пре Београда трамвај имали само Лондон, Берлин, Париз и Њујорк.
Крајем 1894. и почетком наредне године шинама је кренуо електрични трамвај, а прва линија била је за Топчидер. До краја 1905. у граду су све линије електрифициране. Коњска вуча остала је само за фијакере којих је временом бивало све мање. Почетком Првог балканског рата, 1912, у Београду је постојало осам линија на којима су се кретала 24 трамваја.
Можда је неки ред вожње у првим годинама, односно време поласка и постојало, али то, како хроничари бележе, није функционисало. Трамваји су били прилично нередовни, гужве су биле велике, па су грађани уз негодовање често прекидали чекање и пешице настављали до циља.
Да су Београду тада заиста били потребни трамваји и да се на њих рачунало као на градски превоз будућности, потврда је и интересовање белгијских капиталсиста да уложе средства у развој “Беградске железнице”. Белгијанци су понудили Српско-француском друштву позамашну своту пара за откуп концесије за експлоатацију трамваја. Договор је постигнут 1894, па је тада и основанана фирма “Трамваји града Београда, безимено друштво” са седиштем у Бриселу.
Приредио О.Р.
Фото Архива ГСБ