Учени карловачки митрополит Стефан Стратимировић 1796. године је добио писмо иришког кнеза Лазара Ракића, у којем га овај обавештава да је народ „изван себе“ због појаве куге у граду и да се нико није надао „таковој прегоркој смерти и преужасној болести“.
Заслугом утицајног митрополита у Ириг је из Беча и Пеште упућено 15 лекара да оболелима олакшају муке, али и са задатком, који је задала бечка влада, да око града организују санитарни кордон (наоружану стражу која ограничава кретање) како би спречили ширење епидемије. Ко је ухваћен да бежи из Ирига осуђиван је на смрт и стрељан је на лицу места.
Јака стража била је на граници Румског округа, па куга није стигла до тог сремског града. На месту где су се после епидемије среле свечане литије из Руме и Ирига, захвални Румљани су 1858. године подигли споменик, данас јединствен у овом делу Европе.
Пре избијања куге Ириг је имао више становника од Београда, али је за седам месеци и десет дана, колико је владала та опака болест (од 14. јула 1795. до 23. фебруара 1796), од 4.813 житеља умрло 2.548. У циљу спречавања ширења болести власти су срушиле 410 кућа у којима су живели оболели.
Текст и фотографије Тамара Иваниш
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању