Милена, одмах по објави рата, пише мајци да њена повратна карта издата у француском туристичком друштву и плаћена у францима (а не у доларима), сада ништа не вреди. Карта се није могла ни пренети на неку другу компанију.
Пред пут преко океана, као на филму, у последњи час, она је продала слику „Композиција“ и тако заокружила суму новца која јој је била неопходна да купи карту. Чек на 2.000 франaка заједно са писмом добила је 9. августа, а већ 18. августа 1939. укрцала се на брод „De Grasse“ и запловила преко океана…
Са два велика кофера и једним малим, са две кутије за шешире и неколико слика, она стиже на докове Њујорка 27. августа. Слика „Композиција“ која је Милени помогла да крене на далеки пут, данас се налази у Народном музеју Србије; добили су је на поклон од Сибе Миличића 1963. који је слику откупио директно од Милене и тако јој омогућио да крене у своју последњу авантуру.
После извесног времена Миленина еуфорија је спласла, на Менхетну је живела веома тешко, као и сви други досељеници. Током Светске изложбе, почео је Други светски рат, а да би обезбедила егзистенцију ради као модни и рекламни илустратор за бројне часописе. Задивљени њеним талентом, челни људи магазина „Вог“ у априлу 1940. објављују „Модел плаве венчанице“ на насловној страни. Она је прва српска уметница која је радила илустрације за овај чувени магазин и једина чија се илустрација нашла на насловној страни.
Милена излази у црначке ресторане и слуша њихову музику, а у писмима родитељима каже да одасвуд чује италијански језик и да у пролазу виђа пуно Јевреја. Од када је стигла у Њујорк, много пута су јој рекли „да је њено сродство са Краљем најважније“ и да то стално мора имати на памети. Када је мало боље упознала тај нови свет, закључила је да јој је присуство у јавности неопходно за успех. Критичари су писали о Милени да је лепа, чак лепша од девојака са њених слика, а она је писала оцу како изгледа град и људи у њему: „Видела сам главне улице Њујорка са продавницама које опасно привлаче, неодољиве су… а Бродвеј ноћу, сав осветљен као вештачка ватра, узбудљив, фантастичан, пун биоскопа, фотографија лепих девојака које играју; аутомата свих врста: од топлих кобасица до играчака; ресторана, продавница воћа, поврћа и новина, барова са хладним напицима. Кувари са белим капама певају џез док припремају храну. По тротоарима се не може кретати од гомиле народа који се гура са свих страна. Ја често идем тамо увече, одлазим у један мали биоскоп, а затим се враћам кући… Вечери су дуге, а када не знам шта да радим, гласно разговарам са вашим фотографијама. Мамином и твојом, бакином и дедином и такви разговори се (скоро) увек завршавају сузама…“
Извор: РТ Балкан / Марина Булатовић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању