Ауторка ове изложбе је Драгана Стевовић, рођена Томић из Глободера, унука Радојкиног брата Радосава, Ралета, са којом и разговарамо о великој уметници и о брачном пару Живковић, о њиховим прецима и потомцима, који се сви редом баве музиком .
– Моја нана Радојка је почела да свира хармонику још као девојчица. Њен отац Тихомир је открио њен таленат, подржао своју ћерку, а био је и међу првим хармоникашима у Србији. Био је чувен и Радојкин деда Мата као гуслар, па је музички ген наставио да струји у крви његових потомака. Мој прадеда, Радојкин отац, био је прави змај. На Радио Београду је организовао аудицију за Радојку у њеној деветој години, свирала је у недељу, уживо директно у програм 15 минута. Радојка је врло брзо престигла свог оца, па је на првом југословенском такмичењу у Крагујевцу 1935. године, када је имала само 12 година освојила прво место, по оценама стручног жирија, а побрала је и симпатије публике. А учествовало је на том такмичењу много мајстора хармонике, њен отац Тихомир је био други, а његов ученик Милутин Тине Живковић, из суседног села Мрмоша, касније Радојкин супруг, је био трећи. То је био велики тријумф за учионицу Тихомира Томића. Те 1935. године прву награду у певању освојио је отац Предрага Живковића Тозовца, – прича нам Драгана Стевовић, учитељица из Крушевца, која често зна и да лепо запева на разним слављима и манифестацијама.
Радојка и Тине су се венчали 21. новембра 1941. на своју породичну славу Светог Архангела Михаила, а после три деценије истога дана су бракове склопили и њихови синови. Те 1971. године, на заједничкој свадби, Слободана и Зорана је венчао патријарх Герман у Саборној цркви у Београду. Било је храбро да се у време комунизма прави црквено венчање, због чега су касније имали и проблема.
Поред брата Радосава, Драганиног деде, Радојка је имала и сестру Милосију, која је живела у Белој Води. Мила је била најмлађа, а Радојка је свирала на њеној свадби.
– Мој деда, Радојкин брат, је живео у Београду у Ламартиновој улици где је становала породица Живковић. Он је био кувар, бринуо је о кући и њеној деци са њиховом мајком Даринком, и дочекивао госте. Ми смо често ишли у Београд, а њихова кућа је била увек пуна певача. Била сам дете и нисам била свесна да присуствујем пробама највећих звезда народне музике. Сећам се и “Жупске бербе”, кад су Радојка и Тине свирали и то је био велики догађај за нашу ширу породицу. Као дете нисам била у публици већ, што би се данас рекло, у бекстејџу. Они су пратили многе певаче, од Томе Здравковића па редом. Сећам се, Силвана Арменулић ме је држала у крилу. Радојка је сву фамилију свијала око себе. На пример, моја рођена сестра Весна је првих шест година живела код ње. И Рада, ћерка Ралета, Радојкиног брата, је такође живела код њих и школовала се у Београду. Када су Радојка и Тине имали турнеју на мору у Црној Гори увече су били концерти, а дању смо ишли на плажу. То су били лепи тренуци за све нас. Тамо се остајало дуго, и по месец дана. Биле су праве атракције када Радојка и Тине дођу у Глободер, али и било где да се појаве. Људи су волели да јој приђу, да попричају са њом и она је увек имала поклоне за сваког, – истиче наша саговорница.
Пише Живомир Миленковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању