Петар Благојевић, у аустријским изворима Peter Plogojowitz (немачки), био је сељак из Србије, за којег се везује легенда да је после смрти постао вампир. Живео је крајем 17. и почетком 18. века, умроје негде око 1725. у селу Кисилова, које се повезује са данашњим Кисиљевом код Великог Градишта. Северна централна Србија била је тада део аустроугарске монархије. Зна се да је његова кућа била на Дунавцу, али те, ни других оближњих кућа, више нема јер се село “повукло” ка узвишенијем делу због честих поплава приликом изливања Дунава.
Након Петрове смрти људи у његовом крају су почели после краћих болести напрасно да умиру. Пре смрти, многи су тврдили да им се покојни Благојевић у ноћи указивао и да их је давио. За разлику од вампира за које се данас тврди да су крвопије, нико није рекао да му је Благојевић пио крв. Његова супруга је побегла непосредно после тих чудних збивања изјавивши да јој је у сну дошао мртав муж тражећи јој своје опанке.
Дуго је у овим крајевима постојао обичај да се људи сахрањују без једне или без обе ципеле. Па чак и да им се у пету угура трн да не би устајали и повампирили се. Тако је и Петар сахрањен бос. Али када су откопали његов гроб, на Петровим ногама су пронашли опанке, каже легенда.
Извештај аустријског службеника Фромбалда о овом случају, објављен у бечком часопису Wienerisches Diarium („Бечки дневник”), један је од првих помињања вампиризма у Европи новијег доба, и преведен је на више језика.
Све приче о вампирима су усмена предања, али само прича у вези са Петром Благојевићем је аутентична јер постоји записник изасланика аустријског, команданта Фликингера, кога он шаље у Кисиљево да би присуствовао чину ископавања мртваца. Аустријски командант, који је био тада у Градишту, био је потпуно шокиран идејом да неко од њега тражи дозволу да ископа мртваца и прободе га коцем. И онда је он желео да види о чему се ради. Послао је свог записничара који врло прецизно дефинише читав тај догађај. Пописао је све – у толико и толико сати, присутан је тај и тај, ископали смо гроб, отворили смо сандук… и онда следи врло детаљан опис покојника. Записничар је констатовао да је Петар Благојевић имао дугу косу и браду, иако, како пише, није сахрањен са дугом косом и брадом. Били су приметни трагови крви око уста. А онда, каже записничар, када су га проболи коцем, свежа крв му је пошла на уста, нос и уши, иако је био мртав десет недеља! Записничар констатује да је Петар Благојевић умро пре око два и по месеца, а да има свежу крв. На крају белешке он уноси да овакву појаву у овом крају зову – вампир. Тако тада први пут реч вампир одлази из Србије и постаје међународна.
Пише Тамара Иваниш