О колонијалним годинама холандске управе Индонезијом до недавно су писали само холандски писци и они су прилично идеализовали себе и своје наводно просветитељско присуство у далеким земљама, док су староседеоце мање-више отворено или прикривено приказивали као нижу расу. Сада се први пут особа мешаних раса, холандске и индонежанске, одважила да напише о ери колонијализма причу из свог угла. То је Дидо Михилсен (67), једна од два милиона становника ове земље који себе називају Индохоланђанима – потомцима холандских официра и индонежанских жена. Ти људи углавном појма немају о својој прошлости као што појма није имала ни сама ауторка књиге „Светлије од мене“, све до позних година свог живота, када је случајно открила свет својих предака.
Главна јунакиња романа Иса имагинарно бележи своју животну причу од 1850. када је угледала свет у краљевском престоном граду Џогџакарти. Тегобан је то био живот на острву Јава и пре него што су њим загосподарили Холанђани, а пакао је постао након тога. Уместо једног домаћег господара живаљ је добио и другог, страног. У тој хијерархији, најгоре су пролазили староседеоци, сиромашни и жене. Оса је, на њену жалост, била све то, истовремено потчињена свим домаћим мушкарцима, тамошњим богаташима и белим освајачима. Нико и ништа. Мислила је да ће имати бољи живот пристанком да живи са холандским официром који је изабрао да му буде њаи – конкубина и слушкиња.
Мислила је да се бели људи боље односе према женама. Грдно се преварила. Постала је ствар која говори, ствар која је свом власнику родила две ћерке и одмах била потом шутнута на улицу и раздвојена од своје деце коју је газда дао на усвајање свом пријатељу. Од те њаи холандског официра остала је само једна стара фотографија жене без имена о којој су се касније испредале разне приче како би попуниле празнину њене стварне биографије.
Тек јој је Дидо Михилсен дала име. Иса. По лику из романа једног свог прадеде. На хиљаде таквих њаи је избрисано из сећања и историје. Свака њихова прича носила је двоструку трагедију: биле су заувек растављене од своје деце, а деца никада нису сазнала ко су им мајке и ко су она, заправо. Холандски писци су њаи приказивали као непоуздане, дволичне, прорачунате, осветољубиве – па чак и да су заиста биле такве, требало би да их разумемо. Код Дидо, њена Иса је блага и мудра, иако немоћна да промени судбину. Схвата да је боја коже њених ћерки светлија од њене и разуме да због тога имају већу шансу да преживе у друштву расизма који је успоставила Холандија у својим колонијама.
Чукунбаба је проговорила
„Светлије од мене“ (2019) је добила награду холандских књижара и преведена је на неколико језика, сада и на српски у преводу Јелице Новаковић-Лопушине и издању куће „Клио“ чији уредник Зоран Хамовић сматра да ауторка „размишља као песник, пише поетски“, да је стога њен роман врста „истраживачке поезије“ и „дело које ће свакако променити оне који га прочитају“.
– Први пут сам се усудила да напустим сигурност чињеница и препустим се слободи маште – каже нам Дидо током свог боравка у Београду и Новом Саду где је представљала своју књигу у читаоницама, библиотекама и школама.
Ово је њен први роман. Пре тога је целог живота била новинар и написала је неколико књига о различитим темама. Рођена је у Хагу и имала је свега осам година када су јој се родитељи развели. Мамина мајка је била против те раставе, али њена ћерка је била освешћена жена, рођена у Индонезији, али у освит Другог светског рата, као тинејџерка, стигла је у Холандију. Поводом свог развода рекла је: “Ниједан мушкарац није вредан хроничне несреће једне жене“!
Дидо је са мајком Герли живела у Хагу, у стану где је отворила салон лепоте како би могла да брине о ћерки. Касније је добила добар посао секретарице у банци, а Дидо је одмах прокрчила себи пут кроз строги режим дисциплине који је мајка успоставила. Бежала је из школе, радила шта је хтела и почела да пуши. Упркос томе, мајка је увек била уз њу и подржавала све њене касније одлуке које је доносила и изборе које је чинила. Уписала је модну академију и напустила је. Почела да студира француски, али није завршила. Похађала је школу маркетинга и у касним двадесетим решила да нађе посао у једној рекламних агенцији, као секретарица. Директор агенције, пошто је видео њено лепо срочену молбу за посао, рекао јој је да са таквим талентом за писање не треба да седи поред телефона цео дан и диже слушалицу, већ да пише. Прионула је и правила добре резултате у разним рекламним кампањама.
Пре првог романа “Светлије од мене“ Дидо је написала седам књига, а две је посветила усвајању деце, јер су она и њен супруг девеседестих година усвојили две девојчице из Кине. Онда је по мислима почела да јој се врзма нејасна идеја о чукунбаби са острва Јава и потреба да о њој напише књигу. Али, то је морао да буде роман, јер од чињеница о њој није имала баш ништа. Чак ни њено име. Само једна стара фотографија из друге половине 19. века.
– Одувек сам желела да пишем фиктивне приче, али плашила сам се да пробам. Мислила сам да ја то не умем, да нећу имати шта да кажем читаоцима – смеје се данас Дидо која је са 62 године дебитовала као романописац. – Целог живота ме сматрају Индонежанком, али ја то нисам, ја сам мешанац или „индис“, како кажемо у Холандији, што долази од назива за данашњу Индонезију коју су у време док је била колонија звали Холандска Индија. То ми је дало идеју да напишем књигу о томе како су настали Индиси односно Индохоланђани, људи које не разумеју ни у једној од две земље. Рекла сам мојим ћеркама: “Надам се да ћете вас две пронаћи себе и оно што заиста волите да радите што пре, а не као ја“! Јер писање овог романа било је нешто најбоље што сам урадила у животу. Нисам само дала глас својој чукунбаби, већ сам коначно пронашла и сопствени глас.
Непознате и страшне истине
О чукунбаби која је постала јунакиња њеног романа, књижевница је слушала од своје мајке Герли која је умрла 2017.
– Једном приликом мајка ми је показала породични албум и прва фотографија у њему била је она на којој се налази моја чукунбаба. Гледала сам је. Била је чистокрвна Јаванка, што значи да је она била зачетница мешане крви у нашој породици. Пошто се о њој не зна ништа, настала је прича без доказа да је она била принцеза која је побегла са холандским официром, родила му две кћери после чега је избацио из куће, а децу је усвојио његов најбољи пријатељ, јер је он имао своју породицу у Холандији. Такве бајке су честе међу Индохоланђанима, јер су истине вероватно много страшне. Или непознате. Тек се о мојој прабаки Лујзи зна мало више. Моја мајка се помало сећала ње као строге жене. Више је памтила и волела другу баку Тјантинг, са очеве стране. Име чукунбаби у роману сам дала по лику из њиге коју је написао мој прадеда Фердинанд.
Дидо каже да никада у Холандији није имала муке са пореклом или бојом коже („само са висиноном, тако сам мала, свега 152 центиметра“), али да је нервира незнање тамошњих људи који мисле да неко може бити или Холанђанин или Индонежанин, а не нешто између.
– Наравно, сви смо ми данас Холанђани – почиње причу Дидо. – Али…
Али?
Невоља је што је Индонезија у време колонијалне управе Холандије постала расно подељена земља. На врху су били бели Европљани, углавном Холанђани. Онда сте имали мешанце, Индисе, попут мене. Званично, они су били Европљани, али у стварности никада нису могли да стигну до врха друштвене лествице, да буду официри или министри, на пример. Онда сте имали странце из азијских земаља попут Кинеза и Арапа, а најнижи слој било је домаће становништво, староседелачко. Важили су различити правни системи за све њих, а само белци и Европљани су могли да иду у школе и то је трајало све до почетка двадесетог века. Холанђани су измислили апартхејд, не Енглези. И били су добри у томе. Знате, у колонијалној Индији су Индијци могли да уче енглески језик, а Холанђани у Индонезији нису дозвољавали староседеоцима да уче њихов језик нити да похађају школу. Имали су мудар начин како да мала група освајача управља целим архипелагом на коме је и пре њиховог доласка постојала неједнакост. Када су Холанђани дошли, рекли су да неће да дирају богатство и палате локалних индонежанских богаташа, али да заузврат они морају да воде целу земљу за рачун Холандије. Такав систем је трајао вековима. И заиста, када су допустили староседеоцима да се донекле школују, они су почели да се организују, да се ствара слој интелектуалаца међу њима, политичких вођа који су позивали на отпор освајачима. Освајачи су те школоване Индонежане хватали, затварали, протеривали далеко у џунглу, али већ је било касно…
Између два освајача
Како је дошао крај холандском апартхејду?
– Захваљујући Јапанцима. Они су 1940. извршили инвазију на данашњу Индонезију и одједном Холанђани и Индоевропљани више нису били главни и морали су да раде за Јапанце. Градили су железничке пруге све до Бурме, док је мој отац, рецимо, био депортован у Јапан да тамо ради у руднику. Робовласници су у једном дану и сами постали робови. На крају рата, после капитулације Јапана, Холанђани су пожелели да поново преузму своју некадашњу власт у земљи, јер им је било потребно богатство некадашњих колонија како би изградили Холандију, разрушену у рату. Индонежани су одбили и рекли да су вековима чекали на слободу и да је тај тренутак дошао. Јапан је капитулирао 15. августа а два дана касније Индонезија је прогласила независност са Сукарном. Холанђани то нису прихватили. Послали су војску и притом су натерали људе попут мог оца, који се тек вратио из јапанског логора, да се бори за њих. Тај рат је трајао четири године и много Индонежана је погинуло. Многи млади Индонежани су под Јапанцима научили да се боре, али нису имали пушке. Уместо њих користили су штапове бамбуса и њима су током неколико месеци убили много Холанђана, Индохоланђана и Кинеза. Сви на које је пала сумња да су сарађивали са Јапанцима и Холанђанима били су убијени. Ужасна времена. Американци су притискали Холандију да пусти Индонезију, али она је одбијала.
На крају су попустили, али ви у књизи пишете и о разлогу због кога Холандија не признаје Индонезији дан када је прогласила независност, већ тврди да се то десило четири године касније?
– Да, Холандија се извинила због злочина и рата који је водила против народа Индонезије, али не жели да призна тај датум независности, већ тренутак када се њихова војска повукла из Индонезије. У супротном, тај рат би се сматрао инвазијом и она би морала да плати велику одштету, а овако тврди да је реч била о грађанском рату на њеној територији.
Да ли тај део заједничке историје данас представља проблем за односе две земље?
– Са нама мешанима је компликовано. После рата морали смо да напустимо нашу стару домовину Индонезију и одемо у Холандију. У реду, мислили смо, то је сада наша нова домовина. Али, Холанђани су само признавали праве Холанђане и „оне друге“. Обе земље су део мог наслеђа, у Холандији сам код куће, али волим и моје јаванско порекло и желела бих да се сазна истина колико су људи Холанђани побили тамо да би поново завладали том земљом. Индонезија је победила у том рату али постоје неке ствари које и они желе да забораве. После Сукарна је дошао Сухарто и он је желео да умањи Сукарнову улогу у тој борби. Касније генерације нису знале шта је Сукарно урадио за слободу земље. О њему су учили као непријатељу.
И данас подвојени
Јесте ли говорили са оцем о рату?
– Не много. Сада пишем о томе и морам да се ослоним на документарне књиге и Гугл. Дуго нисам знала да је отац био у јапанском логору, а те ствари ме нису ни занимале. У тинејџерском добу сам себе називала пацифистом. Касније сам кроз истраживања сазнала да су Холанђани били ратни криминалци у то доба, а нико нам о томе није говорио. Мислила сам да о томе не говоре из истог разлога као што Јевреји који су преживели Холокауст нису лако причали о том искуству. Али, то је била друга врста тишине, не само због ужасних ствари којима су сведочили већ више због онога што су чинили људима без икаквог разлога. Холандски окупатори нису правили разлику између индонежанског становништва и герилских бораца. Да би били сигурни да су завршили задатак, спалили би цело село и убијали све редом, и мајке са децом. Има још свега неколико живих сведока тих злочина и у Индонезији и у Холандији, али је јако тешо добити исповест од њих. Сада када су готово сви учесници тог рата мртви, полако и веома обазриво у Холандији почињу да говоре о томе. Било је неколико судских процеса који су доказали да су Холанђани побили рецимо све мушкарце неког села без икаквог разлога и морали су да плате одштету. А једина ствар коју Холанђани не воле јесте да некоме нешто плате. О геноциду који су чинили нема судских пресуда, али има тога у историјским књигама. Американци су 1949. коначно убедили Холанђане да дигну руке од колонија, али уценом.
Како уценом?
– Запретили су им да ако то не учине неће бити део Маршаловог плана о помоћи Европи после рата. Холанђани су били уверени да имају право да поседују туђу земљу и газдују њом и људима. И данас има оних који не виде ништа лоше у томе шта је холандска војска тамо чинила и сматрају да су њихови очеви били хероји зато што су патили током окупације? Мој отац је био у логору па га то не чини ратним херојем. Жртва да, херој не. Посебно шта је радио после, од 1945. до краја холандске окупације! Колико је крви на рукама наших очева? Многи људи су тамо чинили злочине и радили страшне ствари локалном становништву и када су се вратили из тог рата са траумама и психозама власт се правила да то не постоји и није признавала њихову болест, јер су сматрали да је то њихова земља и да постратна траума не може да постоји као у случају америчке инвазије Вијетнама и других ратова… Љута сам због тога што су наши преци сматрали нормалним да имају право да тлаче друге. Видите и данас, десничарски политичар Герт Вилдерс има полуиндонежанско порекло, жена му је Мађарица, а не воли странце.
Да ли сте о свему овоме знали и пре него што сте почели да истражујете за роман?
– Веома мало, а посебно нисам знала колико је то прожето кроз холандско друштво и данас када и даље можете да сретнете људе који мисле да су водили праведан рат. Схватила сам у колико су деликатном положају Индохоланђани јер никада неће бити бели морају да балансирају. Поносна сам што сам књигу написала кроз очи староседелачке жене са Јаве, а не о њој, као што други пишу. Књига је преведена на индонежански и тамо су је добро прихватили али им је занимљивија била тема положаја жене него народа, односно колонијални аспект. У Холандији су се људи стидели после читања књиге, Индохоланђани су били потресени, јер у свакој од тих породица има прича о женама и деци који су отимани и раздвајани. И моја друга чукунбаба је са Холанђанином добила троје деце, али је он оженио и постала је хришћанка.
Содома и Гомора
Све те жене које су узимали холандски официри постале су родоначелнице Индохоланђана?
– Још од 17. века када су Холанђани били трговци и имали компаније у данашњој Индонезији и још нису владали тим острвом, имали су проблем са несташицом жена јер своје су остављали код куће, нису их доводили у нови свет, за разлику од Енглеза који су са породицама стизали у Индију. Зато су неки Холанђани узимали локалне жене, чак и оне од 13, 14 година. Најчешће су имале положај између љубавнице и робиње. Када је ропство званично укинуто 1860, белим мушкарцима је и даље била потребна помоћ у кући и холандске власти су им одобриле да могу да их и ожене ако желе и доведу са собом у Холандију по завршетку службе. Када су Европљани након прокопаног Суецког канала 1900. стизали у већем броју у Индонезију, тамо су затекли Содому и Гомору од тих брачних и ванбрачних заједница, напуштене и усвојене деце.
Ко су били Ваши остали преци, осим Исе?
– Углавном су сви били Индохоланђани, а породична тајна је да имамо рођаке у Индонезији. Мојој мајци су то рекли тек када су јој родитељи умрли. Иса је била прва у нашој породици за коју знамо да је постојала. Једна од њених ћерки је Луиза од које су нам остала нека писма. Она је била мајка мог деде Виктора, он није у овој књизи али биће у следећој. Онда долази моја мајка Герли. Када сам јој рекла да ћу писати о њеној прабаби, само се подсмехнула и питала ме: Стварно мислиш да то некога занима? Она је била у Холандији још од пре рата и за време рата је много патила, али увек је била поносна на претке и то што као потомак две културе може у обе земље да буде као код куће. Једном је, 70 година пошто је са родитељима напустила постојбину, посетила Индонезију и упознала своју полусестру, полубрат је већ био умро. То је било задивљујуће путовање за њу. Тешко су комуницирале, јер полусестра није говорила енглески ни холандски, а моја мајка је причала јако слабо малајски кога се сећала из детињства. На крају је та породица тражила новац од ње, богате рођаке из Европе, и више нису биле у контакту.
Зашто сте усвојили кинеске девојчице?
– Хтела сам да буду из Азије и да имају неку географску везу са мојим прецима. У то време није постојала законска могућност за усвајање у Индонезији, могли су Холанђани то да ураде само уколико су живели тамо. Покушавали смо дуго и на крају нам се отворила Кина. Сада ћерке имају 28 и 26 година, старија је Лиза Шју, а млађа Лин Ши. Књигу „Светлије од мене“ сам посветила свим непознатим мајкама, а то је случај и са мајкама мојих ћерки. Понекад осећам кривицу. Када сам почела да пишем и сазнавала више о породици и пореклу, осетила сам се кривом јер знам да моје ћерке никада неће сазнати своје породично стабло. Али, волеле су моју мајку, своју баку, и то је нешто. Родитељи су их оставили на степеништу железничке станице. У то време у Кини је важила политика једног детета и незаконито је било имати друго. Можда ће једног дана са ДНК банкама и успети да дођу до неког трага о својим родитељима. Нашла сам их у сиротиштима у централној Кини, али удаљене хиљадама километара једно од другог. Крајем деведесетих је Кина почела да се отвара према свету, а усвајање је постао велики државни посао. Данас више не можете да усвајате децу из Кине јер је било превише сиротишта и људи су то користили како би им продавали своју децу. Где год у свету постоји мањак деце, трговина почиње. Старија ћерка је пожелела да сазна нешто више о својим коренима и ишла је у Кину, посетила сиротиште из кога сам је усвојила, али не можеш веровати њиховим извештајима, често су аљкави, намерно или случајно. Млађа ћерка не жели да зна ништа о пореклу, каже да је срећна животом који има. Волела би, каже, само када би њени прави родитељи знали да јој је добро.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: С. Јокановић и породићни албум Д.М.