Емилија Клајн се још сећа шта је волела у гимнастици. Трдисесетдвогодишња Канађанка тврди да је то била прилика да истражи границе гравитације.
– Била сам неустрашива – каже она.
Већ када је имала две године родитељима је постало очигледно ћеркино интересовање. Зпараво још беба, Емилија је за кухињским пултом радила избачаје целог тела на својим рукама.
Убрзо се развила у озбиљног спортисту. На размеђи између девете и десете године већ је прерасла своје локалне тренере и почела да путује сат времена у једном правцу како би тренирала у елитном клубу. Њена љубав према спорту није јењавала. Све док клуб није преузео нови тренерски тим Владимир Лашин и његова супруга Светлана. Емилија се сећа како се расположење у сали нагло смрачило.
– Одмах су почела вербална вређања – присећа се. – Ако сте направили било какву грешку, они би урлали и понижавали вас. „Ово ништа не ваља, ви сте смеће“, вриштали су на нас изнова и изнова.
Није прошло много времена пре него што су тренери прибегли и физичком злостављању.
– Загревала сам се за шпагу и потколена тетива ми је била јако затегнута, а он се стварно изнервирао. Окренуо ме је, зграбио за ногу и гурнуо ми је иза уха.
Још се сећа свог вриска и заслепљујућег бола. Тетива је потпуно пукла, а бол у карлици био је неподношљив.
Тренер се није ни извинио, а камоли покајао.
– Био је љут и драо се на мене – наставља Емилија у исповести за Си-Ен-Ен из свог дома у Ванкуверу, и додаје да ју је Владимир оптужио да лаже и покушао да се огради од било какве одговорности за њену ужасну повреду. – Није било ни понуде за лечење, нико није звао моје родитеље. На крају сам сама морала да шепам до свлачионице и да зовем родитеље да дођу и воде ме у болницу.
Проводила је више времена са својим тренерима него са родитељима и, каже, да је деци изричито наложено да не деле своја искуства у гимнастичарској сали са породицом. Тренери су успели да јој усаде „културу ћутања“.
Тек тинејџерка, а Емилија се већ навикла на напоран распоред тренинга и болне повреде: сломила је руку на три места и покидала мишић на кичми због чега је добила угрушак величине бејзбол лопте.
Свакодневица је изгледала овако: ујутро школа, трениг од један до шест поподне, пре спавања домаћи. Недељно проводи и до 30 сати у гимнастичкој сали. Сећа се да је тренер нон-стоп радио на њеном трајном истезању тела, како би при доскоку изгледало да јој колена не клецају, јер би јој судије у супротном одузимале поене. Док би лежала на поду са стопалима уздигнутим на кутију и ногама подигнутим од пода, Лашин би неколико минута седео на њеним коленима. Процењује да је имао око 90 килограма.
Ни у сну не могу да га надвичем
Неколико година касније од Емилије, и Кесиди Џонс, тада Џанзен, стигла је у исти клуб. Каже да се јасно сећа како се „култура злостављања“ претворила у нормалан начин понашања, као и тренутка када је Емилији пукла тетива и како је Светлана „увек викала на њу“.
Није прошло много времена пре него што се и Кесиди нашла у сличној ситуацији. Описала је њену борбу да на греди скочи, уради премет уназад и чврсто доскочи на греду. Речено јој је да ако то још једном не успе, следи нови покушај, али на већој висини.
– Плачем, па обришем сузе. Уплашена сам – сећа се.
Предложила је тренерима да испод греде поставе струњаче, али су тренери предлог одбацили.
Убрзо се њено тело уврнуло на греди, што је за последицу имало три спирална прелома ноге.
– Пала сам на под, а Светлана ми је рекла да устанем и урадим поново премет уназад – додаје Кесиди. – Очигледно је било да нисам могла. Оставили су ме да лежим на поду око сат времена, претпоставили су да се претварам. На крају су ми рекли да се склоним с пута, да би и други могли да користе греду.
Тело јој је пало у шок. Најежила се, дрхтала, тресла се, било јој је много хладно. На крају је позвана њена мама и одвезена је у болницу, цела нога јој је стављена у гипс и месецима је била у инвалидским колицима.
После отприлике две недеље, тренери су позвали родитеље.
– Мама је мислила да је су хтели да провере како сам. Али они су звали да би за повреду мене окривили, викали су на маму у телефон: „Требало је да може то да уради. Уместо тога, повредила је себе. То није наша кривица“.
Кесиди је 2011. тужила своје тренере и добила одштету у нагодби преко посредника. Напустила је гимнастику убрзо након пада и сматра да је срећна што је избегла патње које би могле да наступе да је у том спорту остала много дуже.
Као седмогодишњакиња, Кесиди је већ следила неписани и неизговорени кодекс понашања у гимнастичкој сали и покушавала да натера себе да повраћа пре дневних сесија мерења тежине. Петнаест година касније каже да и даље има ноћну мору која се понавља: свађа се са својим тренером Владимиром Лашином.
– То је скроз необично за мене, јер ја не подижем тон, веома сам самоконтролисана. Не знам око чега се свађамо, али ја вичем као луда, а опет не могу да га надвичем – прича Кесиди.
А сад – премет Јурченко
Иако јој је пукла тетива, тренери су од Емилије очекивали да тренира три до четири сата дневно. Два месеца касније било је време за национално такмичење. Уочи догађаја, Владимир Лашкин је затражио да покуша да уради двострукуи премет „Јурченко“ (назван по легендарној совјетској гимнастичарки Наталији Јурченко која је „харала“ светском гимнастиком пре четрдесетак година), један од најтежих и најопаснијих елемената у гимнастици.
– Мислим да сам почела да се смејем – сећа се. – Мислила сам да се шали јер је било толико апсурдно да очекује да то урадим још повређена, зна да нисам недељама скакала.
Додаје да га је молила да јој помогне при скоку и да је то невољно учинио.
– Чак и тада, премет је био тотална катастрофа. Пала сам на лице – каже и додаје да је Лешин тада тражио да поново покуша, без његове помоћи. Била је престрашена, али је осећала да не сме да га одбије. – Било је катастрофално. Моја стопала нису погодила одскочну даску како треба, тако да нисам добила довољно замаха да се попнем на коња и довољно замаха да направим ротацију на крају. Приземила сам се на врат.
Морала је да провери да ли може да помера удове. Срећом, могла је, а онда је схватила да Лешин и даље виче на њу и инсистира да елемент уради изнова и изнова. Није се усудила да одбије тај захтев. Осећала је страшан бол у врату док је покушавала да још један покушај не буде и њен последњи гимнастичарски скок.
– Коња сам потпуно промашила једном руком и поново сам пала на главу. Плакала сам у свлачионици с ледом на врату, а он је захтевао да се вратим у салу. Онда ме је силом узео за руку и одвукао у своју канцеларију и натерао да станем на вагу. „Ево зашто не можеш то да урадиш!“ Испитивао ме је које сам ускршње бомбоне јела.
Било је то за њу крајње понижење, али док се вртела кроз ваздух на свом последњем скоку, у тренутку је „прогледала“ и донела одлуку да напусти спорт у интересу сопственог самоодржања. Њени снови, да се, можда, такмичи на Олимпијским играма биле су уништени и њена гимнастичарска каријера завршена. Да замени спорт који је толико волела другим, значило би наставак живота са исцрпљујућим болом и психичким тегобама. А тек је имала тринаест година.
Америка, Нови Зеланд, Британија…
Током последњих неколико година гимнастика је прелазила из једне кризе у другу. Најмање 368 спортиста оптужило је бившег лекара гимнастичке репрезентације САД Ларија Насара за сексуално злостављање, а управу да их није заштитила. На основу утврђене кривице за дечју порнографију и бројних оптужби за сексуалне нападе, Насар је 2018. године осуђен на 175 година затвора, односно остатак живота ће провести иза решетака.
Отприлике истовремено и национални тимови других земаља почели су да износе свој прљав веш. Тако је у фебруару прошле године, извршни директор гимнастике Новог Зеланда Тони Компијер признао да су „емоционално злостављање, посрамљивање на основу телесног изгледа, физички насилни тренинзи, узнемиравање и малтретирање“ откривени у независној ревизији овог спорта.
Две недеље касније, у групној тужби наводи се распрострањено физичко и психичко злостављање од стране тренера у британској гимнастици и то над шестогодишњом децом. Адвокастка канцеларија која их заступа „Хаусфелд“ рекла је за америчку телевизијску мрежу да заступа 38 гимнастичара, укључујући и четири олимпијца, и да су у директонј комуникацији са Британском гимнастиком.
Аустралијска комисија за људска права је у мају 2021. закључила да је гимнастика допринела да у земљи постоје „окружења високог ризика за злостављање“. У извештају се наводе докази о „малтретирању, узнемиравању, злостављању, занемаривању, расизму, сексизму и аблеизму (дискриминацији особа с инвалидитетом), који су последица приступа „победа по сваку цену“.
А у септембру прошле године, тренери швајцарског националног гимнастичарског програма су масовно дали оставке након што је истрага потврдила жалбе спортиста на психичко злостављање и низ лоших поступања.
Уместо казне, напредовали
Сада се канадска гимнастика суочава са својим тренутком истине. Клајн је представник тужилаца у групној тужби која је поднета пртив Гимнастике Канаде и многих покрајинских управних тела, укључујући и Гимнастику Британске Колумбије (БЦ) која је надгледала клуб у којем је Емилија тренирала.
Иако нису наведени као оптужени, детаљно су описани начини злостављања које су брачни пар Лашин чинили над децом коју су тренирали, али се у тужби каже и да су Светлану и Владимира „уместо да буду кажњени за своје насилничко понашањем, Гимнастика БЦ и Гимнастика Канаде наградили.“
Према тужби, Владимир је именован за тренера националног тима Канада на ОИ 2004. у Атини, а затим је 2009. унапређен у националног тренера-директора у женској уметничкој гимнастици. Према тужби, многе канадске гимнастичарке су се деценијама жалиле на „сексуално и физичко злостављање и институционално саучесништво које је омогућило да култура злостављања опстане“.
Тужба је прва фаза комликованог правног процеса који би могао да ескалира и да траје годинама. У марту је више од 400 канадских гимнастичарки и гимнастичара потписало отворено писмо у којем објашњавају да их је страх од озмаде спречио да говоре о „токсичној култури и насилним праксама“ у спорту.
Откако је објавила причу о свом животу младе гимнастичарке, Емилија каже да су је преплавиле поруке спортиста из целог света у којима они наводе своја искуства готово идентична њеним.
– Ако ставите наше приче једну поред друге и уклоните имена, не бисте могли да кажете која је чија. Имамо веома озбиљан проблем не само у Канади, већ у гимнастици уопште – каже Емилија Клајн и закључује: – Елитни спорт је тежак, али никада не би требало да производи последице попут поремећаја у исхрани, самоповређивања и посттрауматски стресни поремећај.
Она сама, уз ноћне море трпи бол у леђима од четрнаесте године, има артритис у пределу врата, стално је на ивици поремећаја у исхрани и још увек не може да – стане на вагу.
Пише М. Стаматовић