Петроварадинска тврђава у Новом Саду, грађена и дограђивана током читавог 18. века, крије километре подземних тунела, тајних пролаза, шумарака, али и уређених стаза и знаменитости. У најлепшем и највишем делу тврђаве, тик уз старински луксузни хотел „Леополд“, сместио се „Атеље 61“. С предње стране парк, а са стражње највеличанственији поглед на Дунав у овом граду.
И баш ту су прозори овог атељеа, чудесне радионице за израду таписерија, једне од свега пет у целој Европи (остале су у Француској, Великој Британији, Италији и Шпанији). Јединствена је, као и остале четири, што о њима брине држава, што раде искључиво по нацртима академских сликара и уметника, што су им ткаље такође образоване, што користе вуну и друге материјале домаће производње, што се једној таписерији посвећују и по неколико месеци и што (није чудо) један квадратни метар може да кошта и више од хиљаду евра.
Кроз радионицу, мали депо и галерију овог атељеа проводи нас Теодора Јанковић, а унутра дочекују директор Зоран Булатовић и ткаље међу којима препознајемо ветеранку Верицу Лазић, али не би требало изоставити ни друге власнице велике маште, још веће посвећености и златних руку – Ева Ђукић, Јелена Божић, Милица Ковач, Весна Грбић, Жужана Тот Вангер, Мирјана Добановачки и Жељка Попадић. Оне својим прстима непрестано, гледајући у нацрт са мотивима добијеним од сликара, провлаче виљушкама вуну кроз разбој и труде се да нам објасне како је то сасвим другачије од израде ћилима које постоји свуда у свету – само се шаре разликују.
Мушких ткача нема, питамо. „Не“, насмејаше се домаћини и додаше да у енглеској радионици „веровали или не само мушкарци седе за разбојем“!
На улазу нам пада у очи таписерија џиновских размера са мотивима из „Марвелових“ стрипова („Тор“, чини се). Па то је супермодерно, изненадисмо се! Искрено, очекивали смо ливаде и овчице на таписеријама, с обзиром на врсту овог заната. Заблуда и предрасуда, схватили смо брзо. Домаћини су нам објаснили да је реч о мотивима са конкурса на тему стрипова који су финансирали европски фондови, а када смо зашли дубље у атеље имали смо прилике да се одушевимо “вуненим сликама“ Милана Коњовића, Стојана Ћелића, Анице Опрешник, Јагоде Бујић и других познатих сликара. Све у свему – више од 260 експоната стоји у фундусу „Атељеа 61“ што га сврстава на место број један по вредности збирке на читавом континенту а који ће ускоро од града Новог Сада добити и нови галеријски простор како би већи део могао да буде представљен јавности.
Текст и фотографије Срђан Јокановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању