Јунак ове приче, Војислав Стоиљковић рођен је 1912. године, у јужноморавском селу Малошишту, надомак Ниша. Након доласка у Ниш и завршетка основне школе, млади и амбициозни Војислав Воја (касније са надимком Соколац) почиње да учи занат у браварској радионици Танасија Карафилиповића. После неколико година проведених у рангу шегрта, јула 1929. млади Воја добија калфенско писмо и звање браварског помоћника.
Након неколико година проведених као калфа у даљем раду и учењу браварског заната, Воја марта 1935. полаже мајсторски испит и добија право на звање мајстора. Сада већ као млади мајстор браварског заната, Воја почиње да ради у тадашњој Мостовској радионици Југословенске државне железнице на Црвеном крсту у Нишу. Ту ради неколико месеци, а од октобра 1935. па до краја јуна 1937. године ради као мајстор у браварској радионици Милана Костића у Нишу. А када је испекао занат и уштедео мало пара, Војислав се одлучује да крене у самостални посао и отвори своју браварску радњу, што му и успева 1937. године у Душановој улици број 35 (на истом месту где и данас постоји).
У радњи су се поред израде и нарезивања кључева, оправки брава и других браварских послова, правиле и пећи за грејање просторија, шпорети за кување и печење, кубићи, тринаре (пећ у виду бурета која се ложи и греје на трину, дрвене опиљке), ручне пржуље за печење кафе, чунци, разне лимене кутије и други лимарски производи.
Још као старији калфа, Воја постаје и члан ондашњег спортско-патриотског Соколског друштва Ниш. Међу нишким соколцима, Воја је био члан више секција и активан на свим соколским слетовима и парадама, па му је као једном од истакнутих соколаца припала и изузетна част да на једној деоници у околини Ниша, буде један од носилаца првог олимпијског пламена (бакље) приликом његовог преношења преко територије Ниша. Наиме, 1936. године у Берлину, у ондашњој нацистичкој Немачкој, организоване су и одржане 11. Летње олимпијске игре. Те године први пут се у историји олимпијских игара уводи штафетно преношење олимпијског пламена из Олимпије на Пелопонезу до места одржавања игара, у овом случају Берлина, које је у једној деоници пута припало и јунаку из приче, Воји Соколцу. Ту металну штафету из 1936. године са угравираним називима градова где је пламен пролазио на путу од Олимпије до Берлина, породица Стоиљковић и данас чува као вредну породичну успомену. Из активног чланства у Соколском друштву Воји остаје доживотно надимак Соколац, који се преноси и до данас на његове потомке.
Пише Бранислав Тикић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању