Дрвенград у време филмског фестивала Кустендорф привлачи својим магичним реализмом, понекад калоричним и задимљеним, као у ресторану „Висконти“, а некад и прилично опасним, док као јунаци „Залеђеног краљевства“ опрезно ходамо бројним дрвеним степеништима овог градића под снегом и ледом, нарочито између Трга Дијега Марадоне и сквера Абаса Кјаростамија.
Магично делују и поприлично нагојене бројне мачке које лутају улицама вароши коју је подигао Емир Кустурица, али највише воле да се мотају око гостију фестивала: чекају поред столова ресторана, дубоко сневају у столицама и ма колико простор био пун, оне су ту. Некако избегавају људска стопала и током шест дана фестивала чули смо само једно хистерично „мјау“, као реакцију на згажени реп.
У краљевству уметничке слободе Кустендорф, ипак, постоји цензура. Две ствари су строго забрањене. Лоши филмови и кока-кола. За ових седамнаест година нисмо видели да је лоше филмове неко прошверцовао кроз двери Дрвенграда, али популарно америчко глобално пиће… нашло је свој пут! Један новинар слабе кондиције из далеке земље са другог краја света мислио је да је прохибиција кока-коле шала и безуспешно је у селу на брду Мећавник покушавао да је набави.
На крају је његов физички спремнији колега, такође са оне стране планете, решио да оде до најближе продавнице ван ове варошице и потражи за себе српске, а за другара америчке производе. Зајапурен у лицу, после два километра низбрдо и два километра узбрдо, срели су се на средини наткривених висећих степеница и извршили примопредају – из једног ранца у други.
Медовача за бабу
Али, да не помисли неко како типови који не могу без кока-коле могу и без овдашњих „порока“: саучесници у „афери кока кола“ куповали су сувенире ручне производње на тезгама Дрвенграда, али су највише волели сувенире у течном стању. Један од њих је пробао чак тринаест тих сувенира у боцама од пола литре пре него што се одлучио коме ће поклонити своје срце: шљива за мене, дуња за девојку, медовача за бабу…. оном другом је дуња остала тиха патња, са све воћком у флаши, јер је била у паковању од једне литре. Превелико за готово бесконачно дуго путовање авионом до куће. Испред тезги тих продаваца сувенира се у главама гостију дрвенградски магични реализам претвара у надреализам у коме су слике, речи и титлови помало искривљени и помешани. Хик!
Колико посетиоци воле тај шармантни шарени урнебес на ћошковима Дрвенграда, толико сви уживају и у чињеиици да када на дневни (и ноћни) ред дођу филмови, све се зна, све је јасно и чисто. Нема хаоса као на већини домаћих фестивала на којима је немогуће снаћи се у бескрајним програмима без дневног реда и јасног садржаја.
На Кустендорфу постоје четири програма и тачно се зна у ком се термину и у ком биоскопу сваки од њих одиграва, колико траје и да ли је након пројекције предвиђен разговир аутора са публиком. Можда све ово делује једноставно, и требало би да буде једноставно, али ако је то тако јединствено за овај фестивал међу толиким другим, онда је поменута чињеница постојања програмског реда вредна пажње. Чак су и називи програма осмишљени тако да заиста представљају оно што јесу, а не оно што се згодно уклапа у нечије идеје о „грађанима света“, у којима се сви исто зову, једу исто, говоре исто и мисле исто, док садржај нема никаве везе са формом.
У програму „Ретроспектива великана“ видели смо четири бисера светске кинематографије. Додуше, „Осам и по“ (1963) Федерика Феленија и „На доковима Њујорка“ (1954) Елије Казана не гледасмо први пут, али такве класике можемо увек изнова да октривамо, посебно у амбијенту сићушног биопскопа „Стенли Кјубрик“, смештеном испод дома Емира Кустурице у Дрвенграду. Међутим, остварења која су за већину полазника „кустендорфске школе филма и живота“ била откровења јесу совјетско „Дрво жеља“ (1976) грузијског редитеља Тенгиза Абуладзеа и неми црно-бели филм „Похлепа“ (1924) Ериха фон Штрохајма. Сва четири су пажљиво изабрана да делују као једна узбудљива и превише кратка лекција о суштини људског карактера. Добро је подсетити да смо овакви мањкави, какви смо, били јуче, јесмо и данас, а бићемо и сутра, по свој прилици.
Бивши „млади“ оправдали поверење
Селекција „Нови аутори“ представља колаж филмова издвојених са разних страна света, али све их повезује једна златна нит: њихови аутори су учествовали као млади аутори или студенти у такмичарском програму Кустендорфа са својим кратким причама и освајали награде. Сада су дошли као уважени редитељи светског гласа који иза себе имају један или два дугометражна играна или документарна филма. То је посебно интригантан и узбудљив моменат, јер имамо прилику да видимо како се развијају таленти практично откривени испод снега Мећавника. Закључак би био – иду у добром правцу, у пуној брзини.
Базил Халил је палестински редитељ који је својевремено на Кустендорфу добио признање „Винко Филач“ за најбољу фотографију, а сада је без присуства аутора (на жалост) приказана његова сјајна сатира „Викенд у Гази“ о тешко замисливој ситуацији у којој област из наслова постаје најсигурније место на свету! Штавише, Израелци хрле међу Палестинце да сачувају (своју) живу главу. Штета што Базил није могао да дође из најнесигурнијег места на свету тренутно (баш те Газе) – имао би штошта да нам исприча на ту тему.
Није успео да стигне ни ауторски ирански двојац Али Асгари и Алиреза Хатами чија домовина је такође тренутно у трусном политичком и војном подручју. Зато смо добили њихов прелепи филм „Земаљски стихови“ састављен из девет прича на тему муке обичних грађана Ирана у сусрету са тамошњом бирократијом и државном управом и о томе како у свакодневном животу успевају да се измигоље из њихових канџи.
Има ту и (вероватно) неких личних искустава са цензуром, у причи о редитељу који мора да промени сценарио пре него што га пошаље на одобрење, али и неких мало познатих детаља из живота савременог Ирана кроз назнаке о похотним сексуалним предаторима на женска и мушка тела подједнако (да, има тога и у Ирану). Филм је премијерно приказан на Канском фестивалу прошле године, али значајнија чињеница од те јесте да се Али Асгари такмичио пре седам година на Кустендорфу са кратким филмом „Тишина“ и освојио Специјално признање жирија.
Стара познаница кустендорфске публике је и руска редитељка (писац и глумица) Соња Карпуњина која је 2011. однела злато на овом фестивалу са делом „Шанса“. Сада смо имали прилику да видимо њен други играни дуги филм, урнебесну комедију „Хоћу мужа“, чији продуцент је њен муж Клим Шипенко. У том послу узео је учешће и Климов добар пријатељ Милош Биковић. Он у филму игра једну епизодну улогу, а потписан је и као један од продуцената. Сви троје су били гости Кустендорфа.
Тензије и напетост
Највеће изненађење овог програма било је велико занимање гледалаца за документарни филм „Моја швајцарска војска“ Луке Попадића. Публика је препунила салу „Стенли Кјубрик“ па су неки морали да гледају филм стојећи, а неки и да стоје на – прстима (како би видели платно)! А сам аутор филма стигао је у Дрвенград тек пар дана касније, право са једног швајцарског фестивала где је освојио награду. Организатори нису могли да претпоставе да ће интересовање бити такво иначе би, рекоше, ставили филм у највећу салу. За ову прилику су могли и да направе биоскоп на отвореном са више стотина места, верујемо да ни ту не би било довољно места за пројекцију Попадићевог филма.
Лука је такође дете Кустендорфа где је награђиван чак два пута: „Мамци и удице“ (2014) освојили су бронзу, а „Рингишпил“ (2015) награду за фотографију. Прошле године се такмичио трећи пут са „Вестима“. Како је Попадић, рођен у Србији, одрастао у Швајцарској где је завршио школе и постао официр њихове војске, то му је већ неко време у глави била мисао о идентитету. Како староседеоци Швајцарске прихватају нове Швајцарце? Разлике у култури, традицији, навикама, како се све то одражава на микро свет армије? Као јунаке филма изабрао је војнике из Шри Ланке, Туниса и Србије, а у њихове приче проткао је и своју, чиме је употпунио смешно-горку причу о „нама“ и „њима“. Смејали смо се и плакали истовремено.
Најдинамичнији програм без награда био је „Савремене тенденције“, свакако и зато што су редитељи свих пет филмова били на Кустендорфу и имали прилику да разговарају са публиком. Фестивал је отворио италијански „Ја, капетан“ Матеа Гаронеа, о чему смо прошли пут писали. Извандредно остварење стигло нам је у тренутку када је постало „врела роба“: управо је ушао у најужи круг пет најбољих светских филмова у трци за „Оскара“. Када смо испратили највећу звезду фестивала у Холивуд, посветили смо се осталим филмовима овог програма.
Опчинио нас је италијански „Команданте“ Едоарда де Ангелиса, као и руски „Последњи моторни брод“ Иље Желтјакова, а највише нас протресао „Диско бој“ Ђакома Абруцезеа који је лане приказан у такмичарском програму фестивала у Берлину. Мала уметничка делегација састављена од младих глумаца, другара са класе академије из Приштине, пребачене у Косовску Митровицу, такође је била одушевљена „Диско бојем“. Један од њих је рекао: “Филм ме је потпуно одувао, не могу да престанем да размишљам о њему“.
Сва три аутора (Едоардо, Иља и Ђакомо) имала су више него успешне сусрете са публиком, што се не би могло рећи за Владимира Перишића који је на фестивал дошао са драмом „Изгубљена држава“. На прилично хладан пријем самог филма, о животима неколико средњошколаца током ратних деведесетих у Београду, надовезао се и разговор са гледаоцима пун тензија, лоше енергије и приметне нетрпељивости Перишића према питањима из публике. После тога га више нисмо видели на фестивалу.
Венчање у Андрићграду
Кратки такмичарски филмови приказивали су се између девет и једанаест сати увече. Иако се у жаргону називају „студентски“ филмови или филмовима „младих аутора“, они то често и нису. Неке од њих правили су давно свршени студенти, неке и они који нису баш у првој младости, али овај фестивал опет показује своје надреално лице тако што све госте фестивала сматра младима. А они то и јесу, бар духом.
Око поноћи су почињале забаве са музиком за коју је био задужен Јанко Кустурица, Емиров унук, који се професионално бави фотографијом и камером па је његов задатак био и да буде главни сниматељ бројних дешавања на Мећавнику у време фестивала.
Једна од најомиљенијих забава страних гостију фестивала јесте и кратка екскурзија преко Дрине и границе, у оближњи Андрићград, део Вишеграда који је створен по замисли Емира Кустурице како би се величало ванвременско дело нашег јединог књижевног нобеловца, мада своје место у тум универзуму генијалних појединаца тамо заузимају и Никола Тесла и Петар Петровић Његош.
Необична анегдота догодила се на путу до Андрићграда када су се пасоши италијанске новинарке и њеног бразилског колеге спојили гумицом за косу која је била омотана око једног од њих. Полицајац на граници је питао за та два пасоша, а водич је, знајући да Бразилац има и португалске исправе, то напоменуо полицајцу. Он се збунио и упитао: “Али, како је могуће да је та особа у једном пасошу мушко, а у другом женско и да се различито зове“? Док смо исправили ову криву (пограничну) Дрину, стигли смо и до оне, праве, Дрине. На почетку шетње Андрићградом овековечили смо и нови пар нашег фестивала прогласивши их мужем и женом: Ромина де Симон из Рима и Родриго Фонсека из Рио де Жанеира. Насмејали су се и прихватили новонасталу ситуацију.
Мириси изгубљеног завичаја
У Андрићграду је гостима Емир Кустурица причао о прошлости и садашњости овог места и идеји са којом је створен овај део Вишеграда, на самој обали Дрине. Потом смо у галерији Андрићевог института присуствовали отварању ретроспективне изложбе Ратка Лалића „Годишња доба, записи на површини земље“. Ратко је премио прошлог лета и био је један од најбољих Емирових пријатеља са којим је стварао Дрвенград на Мећавнику. Кустурица је Лалића назвао „чуварем мириса изгубљеног завичаја“ који је „готово религиозно издвајао природне фрагменте са обала реке Босне, брижљиво исликавао сваку орошену травку, а пластове сена претварао у реалистичне призоре наше пролазности“.
Лалић и Кустурица су земљаци, били су и комшије на обали реке Босне док им у рату куће нису сравњене са земљом. Емир нам је на отварању открио и да је крајем осамдесетих година, када је полазио на пут, да живи у Америци, где је предавао на универзитету и спремао филм, а потом и у Француској, увек са собом носио једно Лалићево платно умотано у ролну. Где год би се скућио, то платно је стављао на зид да га подсећа на родну груду. И сада га има, а на изложби нам је показао слику која највише личи на оно његово платно.
Фестивал је завршен доделом награда баш на дан Светог Саве па је свечаност отпочела извођењем химне посвећене светитељу и наставила се певачким и играчким тачкама фолклорног ансамбла из Крагујевца. Најбољим филмом проглашена је „Љубичаста земља“ руског редитеља Михаила Горобчука који није могао да присуствује фестивалу. Друга награда (Сребрно јаје) отишло је у руке Вивеку Раију из Индије за дело „Шанти“, а бронза је припала Давиду Гашу из Хрватске за „Ниску траву“. Додељена су и два специјална признања: Малини Ингрид Јохансон из Шведске („Маден“) и Никосу Кирицису из Грчке („Аутопут сломљеног срца“). Награда „Винко Филач“ за најбољу фотографију у филму отишла је такође шведском делу „Маден“, али исти жири је сматрао да и та категорија треба да додели једно специјално признање. Сасвим заслужено је оно припало „Ниској трави“ из Хрватске.
Мање-више су награде распоређене по заслузи, с тим што су још три филма важила за фаворите код публике, али су остали без ичега: „Печена патка“ финске продукције у режији наше Јелице Јеринић, аустријски „Бај, бај, боусере“ у режији Јасмин Баумгартнер и пољски „Створ“ Дамјана Косовског. Ипак, за све те младе и остале ауторе Емир Кустурица је имао поруку на крају:
„Оно што је најлепше у вашим делима је то што имате осећај за људе који су избачени на маргину друштва, што не правите филмове о богатим кретенима већ о стварима које су биле квалитет филмова до осамдесетих година прошлог века. То саосећање са сиротињом је велика ствар. То сам ја радио читав живот. Када сам направио први филм, у Сарајеву су ми рекли „пусти Куста, ба, ту сиротињу, дај нам мало глисера, мало аута, мало љепих жена“, али ја мислим да сте ви на добром путу. Желим да се захвалим и вама који сте се такмичили, али и свим ауторима који су ове године били на нашем фестивалу. Ево, данас смо, на крају, гледали један савршени филм, филм који не брбља, не говори много речима већ смислом.
Мислио је на дело „Диско Бој“ Ђакома Абруцезеа који је дао ексклузивни интервју за „Илустровану Политику“ и који жемо објавити у наредним бројевима нашег листа.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: Ђорђе Којадиновић и С. Јокановић