Београд – ту надохват руке, тако рећи. Само треба купити аутобуску или возну карту, а може и бесплатно: изађе се на друм и неколико пута махне камионџијама. Неко успе отрпве.
Важно је само стићи у Београд, јер кад се једном стигне – за све остало је лако. Зато многи од куће крену само у одећи коју имају на себи. Остало ће купити у Београду.
Већина девојака, нарочито оних најмлађих, најдаље за месец дана нађе се пред судијом за прекршаје. И тада се отприлике води овакав разговор: „Одакле си?“ „Из села.“ “Јел’ имаш паре?“ „Немам.“ „Шта једеш?“ „Па…“ „Од чега живиш?“ „Па…“ „Што си дошла у Београд?“ „Да се мало прошетам.“
Када у тој својој шетњи Београдом не би наишла ни на кога ко би је повео улицом и за мало забаве напојио и нахранио – тек стасала девојка вратила би се првим возом у село. Али, на жалост, увек се нађе неко ко је поведе у те шарене шетње.
Деветнаестогодишњу Марицу А. из једног села код Краљева милиционер је привео из Карађорђевог парка.
– У Београд сам стигла прекјуче. Било је близу поноћи и куд д’ идем тако касно, него останем на станици и ту преноћим – прича она. – А дошла сам зато што су мој отац и мајка старински људи и с њима никако не могу да се споразумем. Била сам привенчана четири месеца и муж ме оставио, отиш’о на море седамнaест дана с другом и после јавили: „Пронераверио паре“ и затворе га. Ја се вратим кући, а отац: „Удај се, удај се.“ Ја кажем: „Не могу баш одмах“, а кад хоћу д’изиђем мало, он не да: „Не може да се шара по селу“, па ово, па оно, а ја онда с једном другарицом одем у једну кафану и ту сам била келнерица месец дана. Али ми после досадила публика и зато сам дошла у Београд.
Марица је стигла у Београд у ружичастој хаљини без рукава и тако је сада стигла пред судију.
– Јуче сам цео дан тражила посао: хтела сам да будем чистачица, келнерица или кућна помоћница. Али ништа, посла нема. Онда сам увече отишла у парк код станице и ту седнем на клупу, онда наиђе један човек, каже: „Добар дан. Је л’ слободно место?“ Ја кажем: „Место слободно јесте“, а он: „А ви је л’ сте слободни?“ Ја кажем: „Е, ја нисам“ и тако почне да прича, каже пословођа је у Алексинцу, зове се Тома, па: „Хајде мало да се прошетамо“. И пођемо, све ме водио по излозима и после каже: „Сутра ћу да те водим мојој мајци у Алексинац, а после ћемо заједно за Немачку. Зато боље да не ситним моју стотку, него да је чувамо за воз, а ти плати ову вечеру.“ Ја сам имала пет старих хиљада, то ми је било последње, а кад смо изашли он каже: „Хајде у парк да мало поседимо.“ Ја кажем: „Нећу. Ко седи у парку њега милиција одмах казни.“ Он каже: „Не бој се“ и одемо и тако смо седели на клупи кад ево милиције. Ја кажем: „Ево видиш шта си направио.“ После милиција њега испитивала оно испаде да се он удао на женино имање, а мени обећавао да ће да ме жени. И после, њега милиција пусти, а мене ухапси…
Љиљана Бинићанин
(објављено 2.10.1973)
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању